Film “Ljubav i drugi zločini” Stefana Arsenijevića ušao je u uži izbor za nagradu Evropske filmske akademije. Ove godine u užem izboru našlo se 44 filma iz 27 zemalja. Svečana ceremonija dodele nagrada održaće se u Kopenhagenu 6. decembra.

Arsenijević:Očekujem žensku publiku

Reditelj Stefan Arsenijević, čiji će film "Ljubav i drugi zločini" 17. septembra biti premijerno prikazan u Beogradu, izjavio je Tanjugu da "očekuje pretežno žensku publiku, mada je ovaj film miks žanrova sa više slojeva priče tako da svako može da nađe nešto za sebe".

"To je u osnovi melodrama sa jednom, uslovno rečenom, krimi linijom priče, ali ipak je u prvom planu ljubav", rekao je on.

Arsenijević je, zajedno sa Bojanom Vuletićem i Srđanom Koljevićem, napisao scenario za svoj debitantski dugometražni igrani film, koji je uspešnu svetsku premijeru imao početkom ove godine na festivalu u Berlinu.

Radnja se dešava u jednom zimskom danu u sivom novobeogradskom bloku. Glavna junakinja (igra je Anica Dobra), koja je odlučila da emigrira, oprašta se sa bliskim ljudima, ali joj upravo tada mladić iz kraja, sitni kriminalac (Vuk Kostić) izjavljuje ljubav i poziva je da ostane.

Arsenijević (31) je istakao da je odrastao na Novom Beogradu i da je u svom prvom celovečernjem filmu želeo da se posveti miljeu i atmosferi koje dobro poznaje.

"Nekako se ispostavilo da su iz moje generacije ljudi postali ili umetnici ili kriminalci. To je, naravno, pojednostavljeno rečeno, ali činjenica je da smo se formirali u ekstremnim vremenima", primetio je on. "Još od osnovne škole postojao je taj put kojim se moglo krenuti, ti opasni tipovi koje smo znali iz kraja. Istovremeno, postojala je druga linija, ljudi koji su gradili svoj svet, držali se zajedno i krenuli putem umetnosti koja nas štiti i u kojoj nalazimo sebe".

Arsenijević je naglasio da u njegovom filmu lokalni kriminalci nisu neki gangsteri iz holivudskih hitova.

"Tretiram ih kao odraz vremena koje već polako nestaje, jer oni u našem scenariju vrlo eksplicitno izumiru u onom vidu kakvi su bili tokom 90-ih godina. U njima tražim ljudskost i ljubavnu priču. Ona je glavna u životu, a i ti ljudi imaju ozbiljne ljubavne priče", kazao je on.

Na pitanje da li, posle velikog broja nagrada na međunarodnim i domaćim festivalima koje je već dobio film "Ljubav I drugi zločini" očekuje adekvatnu posetu na redovnom repertoaru, odgovorio je da je "očajan zbog situacije sa našim bioskopima".

"Ako je 'Čarlston za Ognjenku', koji je pravi spektakl i koji se svakako mora videti, imao svega 150.000 gledalaca, onda je to strašno zabrinjavajuće. Brojka se iz godine u godinu toliko smanjuje da je pitanje bioskopske posete postalo gotovo irelevantno u ekonomskom smislu", rekao je on.

Arsenijević je dodao da će koproducenti, koje predvodi srpski "Art i popkorn", biti zadovoljni ako ne ostanu u minusu nakon bioskopske distribucije, koju će organizuje "Taramaunt" sa osam kopija.

Na pitanje šta kao asistent na Fakultetu dramskih umetnosti savetuje onima koji tek počinju, odgovorio je da je "najbitnije da nađu sebe i svoj lični stil".

"Vidim da me neki studenti posmatraju kao nekog ko je postao poznat i uspešan, ali ja ne razmišljam o sebi na taj način. Postavljam se kao stariji kolega koji malo više zna od njih i drugarski pokušava da im pomogne da dodju do svog izraza. Dok god se kopira neki uzor, ma kako pozitivan, ne može da se uradi ništa vredno", zaključio je Arsenijević.

Сат времена издржах гледајући фину љубав и фине друге злочине и онда побјегох из препуног Така...

Odličan film!

ma, nije.

Čudi me kako se još uvek nije pojavila kritika LJUBAVI I DRUGIH ZLOČINA koji ga analizira kao srpsku parafrazu Hitchcockovog remek-dela PSYCHO, gde Anica Dobra ima ulogu Janet Leigh a Vuk Kostić je Norman Bates, partološka ličnost vezana za svoju staramajku koja ima specifičnu libidinalnu fiksaciju na ženu koja je načinila prekršaj.

U tom smislu je zanimljivo protumačiti zašto Stefanov Norman ne ubije svoju žrtvu nego ostaje sa njom i svoju libidinalnu tenziju pokušava da reši na drugi način. Mislim da ukoliko se to utvrdi, nalazimo ključ za razumevanje LJUBAVI I DRUGIH ZLOČINA.

ko shvati da je ovo komedija moze super da se provede.

droge i/ili alkohol pri gledanju svakako pomažu!

a evo i drugačijeg mišljenja, copyright by otaku:

Ljubav i drugi zločini (2008.), Stefan Arsenijević
http://nasdvoje.mojblog.com/


Konačno sam pogledala Ljubav i drugi zločini, prvi dugometražni film Stefana Arsenijevića. Kao što to obično biva kada se desi novi domaći film, nije moguće izbeći čaršijske priče o tome kakav je. I to ne uobičajene preporuke ili negodovanja, već više kao neko graktanje ptica zloslutnica koje se, kako se premijera filma bliži, okupljaju po okolnim krovovima iščekujući da ga raščereče.

Ne znam o čemu je reč, ali kada dođe do domaćeg filma, nekako prestane da važi ona suspenzija neverice koja važi za ostale filmove. U iščekivanju domaćeg filma, nema ni trunke onog gledalačkog uzbuđenja, želje da se film naprosto pogleda, već se iza leđa sprema kalauz da se, čim se svetla pogase na film nasrne i raskrinka, rasklopi, da se vidi šta je ukradeno, šta glupo ili lažirano. Ne kažem da za ovakav hirurški pristup nije zaslužan neki uslovni refleks, stečen gledanjem dosta loših domaćih filmova, ali mislim da je sam način gledanja domaćeg filma pervertiran, izveštačen i opterećen nizom esnafskih informacija. I da se nekako prećutno zna i prećutno podele karte i ocene unapred o tome kakvo će biti ono što gledamo.

Da li je to zato što nam je nemoguće da poverujemo da tamo neki koji žive tu negde oko nas sad nešto izmišljaju, domaštavaju, da ne kažem foliraju, pa je svaki novi domaći film naprosto dobro smišljena laž. I kao šta se sad ovaj folira, juče sam ga video jede i pije ko sav normalan svet, a sad kao režira, ima neke ideje. Samo ako napraviš nešto u saradnji sa fandomom, kolko god to glupo bilo, ako je nastalo u društvu, ako si se pre toga pobrinuo da su scenario pročitale sve lokalne, urbane, scenarističke babe gatare, ima nade da te gledalac podrži. Tvoj film mora opasno da se druži ako želi da bude shvaćen i prihvaćen, mažen i pažen kad ti iz utrobe izađe. Ovakva familijarnost je prilično licemerna i kvarna, zato što ograničava na isti način na koji ograničava i kvarnost konkursa i te trule kinematografije na koju ovi prvi napadaju. Moraš da se družiš ne da bi snimio film, već da bi ti film voleli, makar on ceo život ostao na papiru. Usiljene emocije su to, bile pozitivne ili negativne, vole te, naprosto jer su te odgajali, makar im samo dao da bebi drže ručicu.

Ljubav i drugi zločini sam pogledala tako pomalo opterećena Mikinim i Perinim pričama kolko je to loš film i kako se samo čeka na Đoku da izađe na crtu sa opakom kritikom koju mu sprema. Mika i Pera žive za dan kad će u Đoki da se digne pravednički gnev. On će reći za sve njih.

Uprkos tome, i ponešto razvučenom početku filma, Ljubav i drugi zločini mi se svideo.

Film se dešava tokom jednog dana u kom se Anica (Anica Dobra) priprema za odlazak iz zemlje. Tačnije, zatičemo je u životnoj situaciji koja je nedovršena. Pruža mnogo, a zauzvrat ne dobija ništa do tuđe probleme sa kojima oni sami ne mogu da se izbore. Veza sa sitnim kriminalcem koji i dalje pati za svojim starim ljubavima, muca neizgovorene reči i zaliva odavno osušeno cveće, tipična je slika zazidane junakinje, Hasaniginice koju udaju za umrlog Imotskog kadiju, neveste iz Zidanja Skadra na Bojani, Kosovke devojke i nebrojenih junakinja iz domaće literature (Sofke takođe) koje svojim životnim sokovima zalivaju okamenjena mesta. Veza živog i neživog i zašto se i kako ona ne pravi i šta to u neživom, okrenutom propadanju ima tako primamljivo da ono što želi da živi ne može da napusti savršeno je prikazano kroz Aničino obilaženje novobeogradskih blokova, buđenje ljudi kojima je okružena, puštanje glasne muzike onda kada bi svi samo da potonu u večiti san.

Iako se kao glavna tema ovog filma često navodi dilema otići ili ostati, Ljubav i drugi zločini se uopšte ne bavi ovom već prežvakanom pričom na taj usko gledani način, već sukobom između predaje (gde god i kakva god ona bila) i borbe, između entropije i nekakvog zurenja u život i življenja života.

Od trenutka kada Stanislav (Vuk Kostić) Anici otkriva da je još kao dečak bio zaljubljen u nju, priča se odvija u dva smera - baš u trenutku kada je krenula da pobegne, verujući da nikakav trag nije ostavila i da su za njom samo neuspeli pokušaji života, Anica, preko Stanislava otkriva priču o samoj sebi. Anica postaje predmet nostalgije. Kroz Stanislavljeve oči gleda na sebe i svoju prošlost kao što junaci u filmovima Matine ili Poslednja bioskopska predstava gledaju na bioskop koji se zatvara, na stare filmove "kakvi se više ne prave", prigrljava sebe i oprašta se u isto vreme. Samim tim što se u filmu pojavljuju, kao ljudi iz prošlosti, Igor Pervić i Dušica Žegarac, stari ljubavnici sa kojima nisu razrešeni čvorovi, ukazuje na Arsenijevićevu dal nameru ili senzibilitet da od polazišta koje je socijalna drama sa sinopsisom preuzetim iz dnevne štampe, napravi moćnu nostalgičnu priču.

Soliteri koje smo na početku videli kao neku zamrznutu sliku, rasklapaju se i iz njih izlazi priča o devojci kakva je Anica bila, izvlačeći iz podruma, školskih igrališta, video klubova i stepeništa priče i ljudske tragove. Ono što je na početku bila zazidana junakinja, postaje živa devojka, neko ko je, iako to nije znala, ostavio neki trag. Svest koju o sebi stiče, videći sebe očima zaljubljenog Stanislava, preklapanjem svojih i njegovih sećanja na prošlost, oplemenjuje je i daje joj snagu da odlazak ne bude bekstvo, već zrela odluka da se naprosto živi sopstveni život.

Odabir glumaca je odličan i ne nose tek tako neki od njih svoja lična imena u filmu. Stanislavljevo sećanje na Anicu iz vremena kada je sa najboljim drugom virio kroz njen prozor meni je delovalo kao prisećanje na ulogu Anice Dobre iz njenih ranijih uloga, balerine iz Markovićevog filma Već viđeno ili junakinje iz filma Crni bombarder. Spoj zaceljujuće melanholije i urgentnosti situacije u filmu (priprema za odlazak), o kojoj svedoče i natpisi koji odvajaju delove dana, doprinose da Ljubav i drugi zločini bude ujedno uzbudljiv i emotivan te da preispitivanje i suočavanje prikaže kao težak, trenutni i neizbežan zadatak, ali i kao ono što oplemenjuje čoveka.

Ono što mu zameram, je što su junaci odviše fiksirani na svojim pozicijama, skoro kao neke šahovske figure, pa neki od njih postaju skoro lajtmotivi ili nekakve freske u hramu patnje , pažljivo izgrađenom od novobeogradskih zgrada. Tako da se stiče utisak da Anica Dobra i Vuk Kostić šetaju kroz nekakav grad duhova ili kroz neki napušteni scenografski dekor, a ceo svet je u stop kadru dok oni ne obave šta imaju da obave. Kad bi sve pljačke mogle da se izvedu ovako: grad stane, kao u Dark Sitiju, svi stanovnici zatvore oči, a ti raznosiš sefove, ostavljaš poklone ispod božićnih jelki ko Deda Mraz i skidaš samoubice sa vrhova zgrada kao Lovac u žitu. Ova pesnička mrena suviše je zatvorila oči tom gradu, pa bode oči gledaocu koji je više ne percipira kao rediteljski stil, već se naprosto pita gde su svi nestali.

A, film sam gledala sa pomoćnog sedišta, jer je sala bila puna.

Inače, scena u podrumu auto škole je genijalna:) Nema boljeg načina da se prikaže uzaludnost držanja za stare priče, nego da se neprežaljeni prikaže u liku olinjalog šmekera Igora Pervića.

Vidi ti Kris... Lepo je videti da ne razmišljaju svi isto. Ja ću film (konačno) pogledati sa Leonom sledećeg vikenda, nadam se najboljem.

otaku želi da krene u rad sa Mikom, Perom i Đokom.

Mislim da je na neki način, iako sam sebe prepoznao u liku ljudi iz čaršije koji su uhvatili bebu za... hm, rukicu, otaku na neki način u pravu kad kaže kako se pervertirao pogled na srpski film. Ali, nažalost, LJBAV I DRUGI ZLOČINI nije film kojim se može dokazati da grešimo. To je verovatno neki drugi film o koji smo se ogrešili.

i ja sam prepozno aluzije (ne baš mnogo ni skrivene) na, pre svega, tebe - ali i šire.

otaku je sasvim u pravu kada mene komentariše. Ja sam se zbog toga, kada sam počeo da osećam prve tremore takvog ponašanja i odlučio da se povučem iz kritike na proleće 2006. godine. Mislim da je to sa moje strane bio pošten gest.

Ja zaista više ne mogu da budem i previše objektivan i insajder u celoj priči.

No, koliko vidim Ghoule, i tebe počinju da hvataju slične emocije (SRPSKI FILM) tako da ćeš i ti uskoro morati da se povučeš iz kritike.

nemaš razloga za zebnju da ću ponoviti tvoje greške: kakve god da me emocije hvataju, one imaju minoran upliv na moj kritički sud. mo'š se kladiti da ću, kad za to bude došlo vreme, popu reći pop, a bobu bob – kao i uvek do sada.

seti se da si slične bojazni ispoljavao i glede mog suda ognjenki, pa sam ih kasnije demantovao, i napisima na forumima, a i 'zvaničnom' kritikom (koju imaš i ovde na sajtu).

primeti da sam, pišući o SF-u, učio na tvom primeru: nisam film unapred proglasio revolucionarnim, niti naslovom koji će promeniti sve dotad viđeno i od koga će se nadalje meriti vreme u srpskoj kinematografiji, nisam ispaljivao fraze tipa 'novi srpski horor film' i slično: kazao sam da će biti šokantan kao nijedan, i da se radi vrlo profesionalno, a za oboje znaš i sam da sam u pravu pošto si čitao scenario, a otac ti je na snimanju i može da posvedoči ovo drugo.
to je ono što za sad mogu da tvrdim: kakva će biti njegova estetska postignuća mogu samo da slutim (a ozbiljno mislim da film ima potencijala za četvorku po mojoj strogoj tarifi), ali za slučaj da film ipak ispadne kilav u bilo kom departmanu – to ću reći ne samo aci u 4 oka, nego i obnarodovati gde treba.

stoga, u narednom periodu još uvek ne treba očekivati da ću da se manem filmske kritike.

Moje reci imaju drugaciju tezinu. Vrlo cesto je ono sto sam govorio pomagalo da se neki film uopste snimi. To je potpuno drugacija uloga. Hype koji sam stvarao recimo konkretno oko OGNJENKE je pomogao tom filmu da uopste bude snimljen. Hype oko SEJTANA je pomogao tom filmu da bude ozbiljnije shvacen i ispracen. Hype oko MILOSA BRANKOVICA je pomogao tom filmu da nadje distributera. Stoga ja kao hypeman imam vrlo konkretne zadatke.

U tom smislu, ako treba da se plasira neka poruka kako bi se snimilo ili plasiralo nesto za sta mislim da je dobro, meni nije problem da kazem nesto bombasticno. Iza svega toga stojim. I OGNJENKA i SEJTAN i MILOS su uz sve svoje mane bitni filmovi i drago mi je sto postoje. Stavise, ja se licno, kao gledalac i saucesnik u srpskoj kinematografiji osecam bogatije sto ti filmovi postoje. E sad, naravno, to nema nikakve veze sa filmskom kritikom. Zato sam se i povukao. Mislim da srpskoj kinematografiji mogu vise da doprinesem na ovaj nacin. Uostalom, mnogo sam ponosniji na stvari kojima sam pomogao svojim lobiranjem nego na svoje najbolje i najpronicljivije kritike.

Uostalom, meni je drago sto sam pomogao i tvoj rad i sto je taj pelcer uspeo da se primi. Isto tako mi je drago i za druge kriticare i kolege kojima sam pomogao. Mislim da je to sve daleko znacajnije od mojih kritika.

Meni ovo deluje kao aluzija na Sijana

pa ono, to.
potpuno drugačija uloga.
od mene ništa ne zavisi, nikome neću da napravim ili oduzmem leba iz usta, zato mi se i može da pišem ono što stvarno mislim. te s tim i mislim da nastavim, do daljeg.

Za ljubitelje azijske kinematografije, film je zaradio 3 291 dolar u Tajvanu...

...iako ozbiljno rizikujem da budem označen kao horski pevač, posebno nakon ovako silovite i ubedljive eksplikacije dragocene gospođice Otaku (mada ja verujem da film ostavlja mnogo bolji utisak iz pera Otaku no to što to zaista jeste), moram da priznam da mi se film nije nimalo dopao.

Kao prvo pohvale - film je tehnički iospravan, što je već samo po sebi revolucionarno u srpskim okvirima, a Anica Dobra je ostvarila upečatljivu ulogu (mada je potpuno izlišno naglašavati da je ona sjajna glumica)... Sada šta mu zameram - epizodičnost tipičnu za utaratke koje su se u bilo kojoj meri očešali o Koljevićevo pero. Ta fragmenatrnost čini da određene epizode postoje same sebi radi, bez opravdanja i ukorenjenosti u ostatku priče (segment sa Dušicom Žegarac, krak sa Anitom Mančić, pa i sa Milenom Dravić, majkom glavnog junaka...), one su tu tek da pojasne ono što je već sasvim jasno. Središnji deo filma u kom Vuk Kostić podseća Anicu Dobru kakva je nekada bila ostavlja utisak nakinđurene epizode TV LICA KAO SAV NORMALAN SVET Tatjane Peternek, uparađen za Festival autorskog filma, recimo. Potom, odbila mi je ta paralitičarska priroda priče, svi pričaju sporo, sa tri tačkice, podignutom obrvom,,, valjda kako bi se inače sasvim konvencionalna priča o begu i pljački i nenadanoj ljubavi oneobičili a mi poverovali da su junaci okoreli kontemplativci koji zato i zaslužuju bolji život od tog koji žive pred našim očima. Osim toga, po mojoj proceni, autori su u silnoj želji da uhvate autentičnu emociju čitave priče možda i nesvesno posegnuli za pominjanim blefiranjem, te ta seta i blaga rezignacija u krajnjem skoru deluju kao puka konstrukcija. Baš kao i prikaz novobeogradskih blokova kao kakvog ogoljenog mitskog poprišta, iz koja je, podrazumeva se, sasvim prirodno poželeti da se pobegne. Temeljnost kojom Arsenijević na taj način prikazuje svet svojih junaka (očekivanu datost i egzotiku) dosta nalikuje na rešenja i podrobost na suprotnom kraju ove prave - mikrokosmosu Arsenijevićevog (sada) zavičajca - Emira Kusturice.

Za sada toliko, stiže me umor, očni pritisak se sprema za skok, a čujem - ručak samo što nije.

Ovo deluje kao njegov film blizanac:

Universalove
(Austria-Luxembourg-Serbia)
By BOYD VAN HOEIJ
'Universalove'

A KGP–Kranzelbinder Gabriele Prod., Red Lion, Art & Popcorn presentation and production, in association with Donau Festival, Zigafilm. (International sales: Films Boutique, Berlin.) Produced by Gabriele Kranzelbinder, Pol Cruchten, Jeanne Geiben, Miroslav Mogorovic. Co-producers, Yukika Kudo, Ulli Gruber, Frederic Feraud. Directed, written, edited by Thomas Woschitz.

With: Anica Dobra, Dusan Askovic, Daniel Plier, Sascha Migge, Erom Cordeiro, Magda Gomes, Kyochi Komoto, Makiko Kawai, Dan Burkarth, Rachel Dorfman, Liza Machover, Samir Menouar.
Love is all around but it's not exactly a wonderful thing for the protags of "Universalove," a Euro co-production that looks at six unconnected love stories across the globe. Austrian-born scribe-helmer Thomas Woschitz doesn't so much explore love as he does the other, mostly negative sentiments it engenders, such as jealousy, obsession and desperation. Uneven acting and writing means some stories are more captivating than others, with the Belgrade storyline a standout. Low-budget pic could fill some festival slots before becoming universal tube fodder.
Refreshingly, Woschitz avoids famous landmarks and never captions his locations, leaving only the languages spoken as indications of whether the story is set in Belgrade, Brooklyn, Luxembourg, Marseille, Rio or Tokyo. Music by Austrian band Naked Lunch acts as a bridge but is otherwise forgettable, even though it was written in conjunction with the screenplay. Anica Dobra ("The Trap") impresses as a bridal-shop worker who has been in a love-hate relationship for 15 years; thesps in the Brooklyn-set story of jealousy convince less. A Luxembourg love story between two plumpish men delivers the most evocative image, as the two perform an impromptu water ballet.

Camera (color, 16mm-to-35mm), Enzo Brandner; music, Naked Lunch. Reviewed at Berlin Film Festival (market), Feb. 5, 2009. (Also in 2008 Toronto Film Festival -- Vanguard.) English, French, Japanese, Portuguese, Serbian, Luxembourgish dialogue. Running time: 77 MIN.

DVD „Ljubav i drugi zločini“ u prodaji

DVD sa jednim od filmova koji su obeležili domaću kinetamografiju poslednjih godina, “Ljubav i drugi zločini” Stefana Arsenijevića, od danas je u prodaji na svim kioscima.

Film čiju su glavni junaci Vuk Kostić, Anica Dobra, Feđa Stojanović i Milena Dravić je priča o ljubavi smeštena u blokove Novog Beograda. Još tokom rada na sinopsisu filma, Stefan Arsenijević je sasvim slučajno na radiju čuo pesmu „Besa me mucho“. Istog trenutka je shvatio da je upravo to emocija koju želi da ima u filmu. Pesma u filmu ostavlja dvojak utisak. I sam režiser primećuje: "S jedne strane ta pesma u filmu predstavlja žudnju ka nekom toplom egzotičnom, idealnom mestu, koje verovatno ne postoji. Nešto poput telenovela, pomorandži i papagaja koji leti kroz sneg u filmu. S druge strane, njenim čestim korišćenjem, kao i ponavljanjem drugih elemenata u filmu, pokušao sam da postignem osećaj zatvorenosti, nemogućnosti izlaska iz kruga, u kojem živimo ovde u Srbiji."
Film je premijerno prikazan na Berlinaleu u u okviru programa Panorama, a dobio je nagrade na festivalu u Sofiji, na festivalu “Crossing Europe IFF” u Lincu, “goEast Filmfestival” u Vizbadenu, “Sinema sitiju” u Novom Sadu i mnogim drugim a prikazan je u Kanu, Sijetlu, Karlovim Varima...

Zanimljivo je da je ovo prvi film, rađen u poslednje vreme, sa titlovima i na srpskom jeziku koji omogužavaju i osobama oštećenog sluha da ga pogledaju. Pored toga postoje i engleski i makedonski titl.