novi kadrovi
srpski english
It is currently Mon May 29, 2017 6:38 am

All times are UTC + 1 hour




Post new topic Reply to topic  [ 14 posts ] 
Author Message
 Post subject: Skupljači perja (Petrović, 1967)
PostPosted: Sat Jul 05, 2008 3:25 pm 
Offline

Joined: Tue Nov 13, 2007 10:35 pm
Posts: 416
SKUPLJAČI PERJA

repriziro sam ovog klasika samo da bih se (iznova) našao u čudu ZAŠTO je baš ovo po mnogima 'najbolji srpski film ikada'!!!
what's the big deal?

režirano je prilično slabo: u prvoj sceni uopšte nisam mogao da pohvatam ko je s koje strane u autu, ko na koja vrata ulazi/izlazi a gde je bekim u odnosu na to; osećaj za ritam unutar scene je apsolutno nepostojeći, mnoge odlično zamišljene (pa i odglumljene) scene se debilno prekidaju kao maljem. npr, čuveni bekimov dert u kafani, kad 'čaše lomi, ruke mu krvave' usnimljen je sa preteranim close-upom, zbog čega onda kamera mora da ga juri i nalazi po prostoriji dok se on kreće, što sve kvari ugođaj, da ne govorim o slaboj motivaciji za taj extremni čin, stavljen prerano u film, i bez ikakvog pay-offa.

takođe, lepa scena u kojoj on baca perje iz kamiona i ono se prosipa duž nekakvog vojvođanskog drvoreda – rešeno u samo DVA KADRA, dok trepneš = gotovo, iako je i tu postojao i emocionalni i vizuelni potencijal da se to mnogo bolje izmuze i učini upečatljivijim nego što jeste.

mnoge scene su izmontirane prilično proizvoljno, sa slabo vidljivom vezom između njih, i sa nikakvim osećajem za vreme i prostor između njih. neke su toliko debilno povezane da čovek pomisli da ovde mora da je radila ili cenzura ili neka vrlo trapava elipsa: npr, bekim krene da zavodi ženu pijanog ciganina dok ovaj drema u istoj sobi, a u kolevci je i njeno bolesno žgepče. on je muva prema krevetu. rez. (nema zatamnjenje ili nešto, nego najobičniji 'cap!' rez) -ona pokriva maramom mrtvo dete! čak i ako je poenta bila da je dete umrlo zbog greha majke i bekima, tj da se uspostavi direktan link između bekimovog orgazma i detetove smrti – to je moglo da se malkice suptilnije uradi.

u drugom primeru debilne montaže imamo: bekim je u kafani. odatle ode da traži nekog cigu. žena mu kaže da je u kafani. bekim ode u kafanu i nađe ga tamo. a sve to u cugu, iste večeri. pa jebaga, kolko je vremena prošlo otkad je bekim izašo iz k, otišo do cigine kuće (gde žena već zna da je ovaj u kafani) i vratio se da ga nađe u toj istoj kahvani?!

drugi problemi koje imam s ovim filmom: jebote, ne mogu da verujem da je neko toliki antitalenat da uzme OLIVERU KATARINU da mu igra sporednu i za priču maltene nebitnu pevaljku u kafani, a da mu fatalnu ženu zbog koje beki čaše lomi, pravi sranja a na kraju i ubije čoveka – igra tamo neka musava naturščik ciganka! pa 100 mu grobova, to je ko kad bi u klasičnom holivudu neko uzeo ritu hejvort da igra epizodnu kafansku pevaljku, a da mexikanska kafe-kuvarica iz studija bude unapređena u femme fatale! zato zaista počinjem pod stare dane da imam sve veće poštovanje prema holivudu. pa jebemu mater - valjda se zna šta jedna ženetina kao što je olivera može i sme da igra! da ne pričam o tome što su te pesme u kafani (zbog kojih film maltene postaje mjuzikl: svakih 10-15 min. po jedna!) prilično slabo motivisane, usporavaju film, nemaju veću dramsku ulogu, ili bar nemaju sve.

zatim, šta će mija aleksić (at his comic best) kao comic relief pop usred svega toga? pa oca mu očinjega, te scene s njim deluju ne kao da su iz nekog drugog filma, nego iz sasvim drugog ŽANRA! jesu zabavne po sebi, ali šta rade TU, TAKVE kakve su?! samo sam čekao kad će i čkalja da se pojavi kao crkvenjak! (uostalom, i rahela ferari kao opatica je smešna, protiv svoje krivice, retroaktivno – zbog svojih kasnijih uloga!)

od još suštinskijih zamerki: pitam se O ČEMU JE OVAJ FILM? je li ovo slice of life neorealistička priča iz života cigana, ili se tu krije još i neka dodatna simvolika i danta alegorija? pošto je film stilski rascepljen između ovoga, rekao bih: i jedno i drugo, samo traljavo zalepljeno.

naime, vrlo je napadna religijska ikonografija i simbolika. crkve, popovi, ikone, citat iz biblije kao moto filma, itd. u par slučajeva se guske porede sa anđelima. sad, da li je aca petrović stvarno teo, ili to ja profesionalno deformisan učitavam, sledeće: da je film o Palom čoveku koji anđele čerupa i njihovo perje preprodaje, dakle, koji je svaku veru i svetinju srozao u blato, pa zato i sam u njemu završava (kockar, preljubnik, beba-na-kurcu-ubica, itd)?
a ako je stvarno to teo, zašto je popa učinio komičnim a njegove tiradu o tome kako se prozlio svet i sve otišlo u kurac – učinio grotesknim i zapravo hipokritičkim vajkanjem jednog pijanice? (PS: ako se ne varam, i aca je bio pijanica – ili je bar izgledao kao jedan!) traljavom dramaturgijom i režijom ova poenta (ako je to poenta) poprilično je izgubljena, zasenjena pored ostalog i nepotrebnim komičnim deonicama, i pesmom i igrom.

sve u svemu, film me nervira i zbog promovisanja te samosažaljive plačipičkaste slike cigana koji kukaju-pevaju pesme poput:
"Šta uradi majko...
ostavi me jadnika
Teško meni,
more majko...
Sahrani me...
Teško meni,
more majko...
Šta da radim jadnik...
Ne mogu da spavam sam…"
itd. itsl.

znači, 'ciganska je tuga pregolema' – a uzroci te tuge nalaze se u nekim maglovitim regionima usuda, fatuma, neznamnijačega, a nikako ne u njima samima i njihovom načinu života i eventualno široj društvenoj slici koja ga uslovljava. nema ništa patetičnije i mrskije od pijanice koji se budi mamuran, kuka 'jao, zašto sam to uradio, kuku majko teško meni…' a onda odma vata flašu i nastavlja da cuga…

znači, sociologija=ništa, psihologija=ništa, nego je sve to onaj mračni balkanski Id, iracionalno, nesvesno – što svakako znatno olakšava posao scenaristi, pošto likovi mogu da rade štagod mu ćune a on ne mora da se trudi da to obrazlaže. 'takvi smo mi, blesavi, čas pijemo, čas pucamo, čas slavimo, čas plačemo…'

nego, da ne ispadne iz sve ove kritike da mislim da je film loš;
ne, ova kritika je tu samo da naglasi da je ovo vrlo daleko od najboljeg srpskog filma ikada. (moja ocena: 3-)

ali, takav kakav je, SKUPLJAČI su kratak, brz, dinamičan, umereno zabavan film sa nekoliko moćno uslikanih prizora tome pintera, sa uglavnom protraćenom oliverom katarinom -ali ipak sjajnom onde gde se vidi (i čuje), i sa zaista svetskom pojavom i glumom bekima fehmiua! moram da naglasim: potpuni respect za bekima, sasvim zasluženo je postigao svoju međunarodnu karijeru, mada. rekao bih – čak i takva ona nije ONOLIKO velika i jaka koliko je on mogao i umeo da pruži! zaista svetska pojava prvog ranga!

_________________
http://cultofghoul.blogspot.com


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: SKUPLJAČI PERJA, A. Petrović
PostPosted: Sat Jul 05, 2008 5:38 pm 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6356
SKUPLJAČI PERJA su prilično prevaziđen film u našoj kinematografiji, pošto su se posle na tu liniju nadovezali i Paskaljević i Kusturica, sa svojom filmovima, od kojih je meni DOM ZA VEŠANJE i bolji od SKUPLJAČA. Međutim, pokušaj da smestiš SKUPLJAČE u ondašnji kontekst kad su se ipak izdvajali.


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: Skupljači perja (Petrović, 1967)
PostPosted: Mon Aug 25, 2014 9:43 am 
Offline
User avatar

Joined: Wed Nov 07, 2007 1:00 pm
Posts: 1464
КУЛТУРА

Редитељ кога је власт забрањивала
У Кинотеци омаж Саши Петровићу поводом 20 година од смрти овог редитеља који је имао сјајну интернационалну каријеру


Александар Саша Петровић
Шетња гробљем, како је препоручивао Сиоран, јесте лекција из мудрости. Једини начин да се поднесе празнина јесте да човек поседује свест о ништавилу, другачије је живот неподношљив. Новодевичје гробље у Москви. Александар Саша Петровић налази обележја где почивају Гогољ, Чехов и никако да угледа Булгакова. „И наједном! Здесна, иза црвеног зида, појавио се велики црни мачак.”

Убрзо му се, међутим, губи траг.

„Чему онда црни мачак. У чему је ствар?”

Булгаков је био тачно тамо где га је мачак одвео. „Био је велики снег, а споменик на његовом гробу је мали – снег га је покрио. Нашао сам мајстора”, записао је Петровић у књизи својих адаптација „Мајстора и Маргарите”, „Псећег срца” и „Пурпурног острва”, по тексту Булгакова којим је био фасциниран јер је уочио морални амбис у ком плива 20. век, и нашао да мењање друштвеног система мора да прати и трансформисање појединца.

Саша Петровић, чешки ђак који је због раскида односа Југославије са Источним блоком приморан да се врати у домовину, режирао је кратке документарне филмове, а за дебитантски филм „Двоје” добио је Октобарску награду. Филм „Три” из 1965. освојио је прву награду у Карловим Варима, „Скупљачи перја” из 1967. Гран при и признање критике на Канском филмском фестивалу, а оба филма имају номинацију за Оскара.

У филмовима, где ангажује и стране глумце (Ани Жирардо, Роми Шнајдер, Изабел Ипер), обрадио је интимистичке теме, религиозне, социјалне. Тако је за „Биће скоро пропаст света” из 1968, Вељко Влаховић, члан Председништва ЦК СКЈ, рекао да се у овом филму сугерише да је пропаст комунизма неминовна, а такви су ставови супротни идеологији Савеза комуниста...

За „Мајстора и Маргариту”, по познатом роману који отвара теме положаја појединца у тоталитарном друштву, питање слободне уметности, порекла зла у свету и страдања Исуса, награђен је у Венецији. Редитељ пише сценарио, а Барбара Алберти и Амедео Пагани помажу око италијанске верзије.

– Овде је Петровић успео да покаже како власт и моћ заправо увек корумпирају, без обзира на идеолошки оквир на који се друштво ослања. Тако и код њега, неко ко се ослања на идеологију добра, у ствари може да буде лош, док неко ко је по опису лош – заправо је у служби добра. Усвајање доктрине која се сматра добром неће нас аутоматски произвести у добре људе, и јасно је зашто овакво размишљање није пријало догматским властодршцима онога времена – каже редитељ и предавач у Лондону Властимир Судар, аутор студије о Саши Петровићу „Портрет уметника као политичког дисидента”, објављене у Великој Британији и САД.


Беким Фехмиу у филму „Скупљачи перја”

Филм је проглашен за антикомунистички. Главна улога Мајстора понуђена је Ђан-Марију Волонтеу, а он је одбија с образложењем да је савестан члан Комунистичке партије Италије и да неће да глуми у филму по роману који тада још у интегралној верзији није био објављен у Совјетском Савезу. Улогу је одиграо Уго Тоњаци...

– Овај филм је добио Златну арену у Пули 1972, али је у Титовим обрачунима са неистомишљеницима наредне године изостао из дистрибуције, без званичне забране. Булгаковљева сатира власти, комунизма и Римског царства, коју је Петровић развукао на Југославију, непријатно је заголицала многе. Подсетићу и да је играни филм ’Дани’ из 1963. имао привремену забрану приказивања у иностранству јер је наводно неверно приказао домаћу стварност – истиче Судар.

Петровић види предложaк за екранизацију и у „Злим дусима” Достојевског, „Сеобама” Црњанског, „Групном портрету са дамом” нобеловца Хајнриха Бела.

– И Петровић и Бел били су социјалисти, али не доктринарни, већ духовни, интуитивни. У њиховом делу превладава брига за човека, а не за идеологију. Не само то, по њима, идеологија – поготово догматска – гуши човека и друштво, а не ослобађа их. Таква размишљања су обојицу довела у необично незгодан положај наспрам власти и јавности у њиховим државама, а то је случај и са Булгаковом. Тежња ка креативности и интуитивности, а не великим идеолошким рецептима живљења, било је њихово виђење неке боље будућности – истиче Судар.

У свету познат и као творац естетике узавреле страсти и циганског мелоса, често је користио лајтмотив смрти, било да је реч о умирању љубави, било у рату. О томе пише и у својој књизи „Све моје љубави – слепи перископи”. Говорио је да постоје два тренутка у животу којих ни једно биће не може да се сети: тренутак рађања и тренутак смрти. „Сећамо се рођења и смрти других. А нестајање је други вид почетка. После нема ништа, јер ни пре рођења није било ничега, а свет је постојао, цела историја, тако ће се и наставити, после било чијег одласка. Једна мисао, међутим, мучи ме дуго времена: који од ова два тренутка је радостан, а који жалостан.”

Сахрањен је у Паризу поред свог сина.

Данас округли сто

Поводом 20 година од смрти Саше Петровића (1929–1994) данас у 13 часова у Југословенској кинотеци, Узун Миркова 1, биће одржан округли сто „Европско наслеђе Саше Петровића – од Лотарингије до Обедске баре”. Учествују: Петар Волк, аутор прве монографије посвећене овом редитељу „Лет над мочваром”; Боро Драшковић, аутор филма о настанку Петровићевих „Сеоба” и књиге разговора „Филм о филму”; професорка ФДУ Невена Даковић; Американац Грег Декјур млађи, који је написао књигу „Југословенски црни талас”; и Властимир Судар. У 17 сати биће приказан филм „Скупљачи перја”, а о новој 35мм копији, коју је направила Кинотека, говориће Ирена Билић, директор фестивала „Европа око Европе”, из Париза и Радослав Зеленовић, директор Кинотеке.

Мирјана Сретеновић
објављено: 20.08.2014.
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/ ... la.sr.html

_________________
Ivan Velisavljević


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: Skupljači perja (Petrović, 1967)
PostPosted: Mon Aug 25, 2014 10:00 am 
Offline
User avatar

Joined: Wed Nov 07, 2007 1:00 pm
Posts: 1464
Javio se Sudar sa brda Opšte mesto i telefonom saopštio da loši ljudi mogu podržavati dobre ideje... I da do te revolucionarne misli glupi vlastodršci onog vremena nisu mogli da dođu. :)

_________________
Ivan Velisavljević


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: Skupljači perja (Petrović, 1967)
PostPosted: Mon Aug 25, 2014 11:55 am 
Offline
User avatar

Joined: Wed Nov 07, 2007 1:00 pm
Posts: 1464
Patrijarh srpskog filma

AUTOR: RADIVOJ CVETIĆANIN

Izgledalo je da je turobna povest Plastičnog Isusa manje-više zatvorena. Izgledalo je, naime, tako sve do prošle srede, kada je na okruglom stolu o Aleksandru Petroviću jedna nezgrapna intervencija jednoga govornika vratila stvari na sami njihov početak: o tome istorijskom filmu govoreno je rečnikom onoga doba kada je taj diplomski rad pre četrdesetak godina ocenjen kao politička diverzija protiv Tita, i kada je njegov autor – u nastavku priče – dopao robije.

Ništa mi te srede nije ukazivalo na takav razvoj događaja. Sa Petrom Volkom – on je taj govornik te butade – sticajem okolnosti pio sam kafu pred početak okruglog stola. Bio je žovijalan i zabavan, pričama iz starih vremena. Lazar Stojanović, čije se kože ticao ovaj ispad, zauzeo je mesto u sali nove Kinoteke gde se sve ovo odigravalo, razmenivši sa mnom uobičajeni srdačni pozdrav. Njegova pojava na tome mestu u tome trenutku bila je – nema bolji izraz od ovoga hrvatskoga – vrlo znakovita. Da li je došao kao neprijatni svedok one afere u kojoj njegov mentor, Aleksandar Petrović, nije do kraja zalegao za njega? Ili je došao kao onaj koji prelazi preko gorkih stvari i izražava poštovanje svome profesoru, o kojem, eto, u tome času ide okrugli sto, i koji je i sam svirepo stradao od istih, na sličan način? Nisam znao odgovor, premda mi se činilo da je on ne u prvom nego u drugom pitanju. Lazar Stojanović u svojoj poslednjoj velikoj ispovesti, koju je dao Radetu Radovanoviću za ovaj list, nije govorio o drami Plastičnog Isusa. Razumeo sam da je tako odlučio jer je držao da je o tome uglavnom sve rečeno, te da ima života i mimo toga.

Finale Volkove intervencije, međutim, bilo je posebno brutalno: ne samo što je film Plastični Isus za njega bio beznačajni studentski rad (za koji se, ergo, nije vredelo rvati sa režimom), nego je takav bio i njegov autor koji je na neki način izigrao poverenje svoga profesora. „Ne znam ni da li je taj čovek uopšte živ“, upitao se Volk, mrtav-ladan. Stojanović je tada, naravno, ustao sa stolice ispred mene, i bled napustio skup. Bilo je nas nekoliko koji smo se solidarisali sa njim.

To je bacilo izvesnu senku na inače dobro zamišljenu komemoraciju Aleksandru Petroviću, o dvadesetoj godišnjici njegove smrti. Porodica je dala pomen u maloj crkvi Svetog Save na Vračaru. Nije bilo filmskih ljudi, tek poneki prijatelj druge vrste – ali, pravoslavna horska pesma bila je puna ambicije da dostigne onoga kojem je bila posvećena. Okruglom stolu u Kinoteci intonaciju je dao Draško Ređep: taj stari rutiner u ovakvim stvarima nije pribegao rutini. Već to je bila poruka. Isuviše ga je obavezivala Petrovićeva kolosalna pojava i on se založio da je majstorski osvetli: pošlo mu je od ruke. I onda je došao Volk. Sad se nameće pitanje: da li je zapravo bilo neizbežno to iskakanje slučaja Plastičnog Isusa usred razgovora o jednom velikom filmskom opusu? Rekao bih: možda nije bilo neizbežno, ali je teško moglo da se izbegne. Odnos profesora Petrovića prema svom studentu Stojanoviću i njegovom diplomskom radu ona je tačka u njegovom životu koja se nalazi zabeležena i u njegovoj biografiji i u njegovoj karijeri. Na oba mesta, crvenim slovima. U biografiji, to je jedno traumatično, kontroverzno mesto. U karijeri, dramatično, umalo sa fatalnim ishodima. Samo je demonska snaga Petrovićeve prirode (o kojoj je govorio i Ređep) mogla da je izvuče iz teškog škripca u koji ju je bio gurnuo režim. Danas je, međutim, sve to smislena tema jedino ako se o njoj govori bez predrasuda, bez strasti, i sa nešto inteligencije. Volk je pokazao jedino to kako se o tome danas ne sme govoriti.

Te sam događaje posmatrao u ono vreme iz publike, kao i ove sada. Lazara Stojanovića nekoliko sam godina ranije kratkotrajno bio nasledio na mestu filmskog kritičara Studenta, i to spominjem više da unesem malo humora u ovu priču nego da nešto ističem. Prema Petroviću moja rana veza bio je njegov (takođe) student, i asistent u Skupljačima perja, Drenko Orahovac, sa kojim sam danima sedeo u Kolarcu. Petrović je tada, međutim, bio dalek kao bog. Imao je slavu svetske zvezde, sa svim kanskim pobedama i kandidaturama za Oskara, i harizmu renesansnog intelektualca. Pad – pad u nemilost režima – desio se, dakle, sa velike visine. Njegovu pažnju zaslužio sam kasnije, sa nekoliko rečenica u njegovu korist u jednom mom tekstu u Politici, koje su mu se učinile kao znak da bi led oko njega mogao da počne da se topi. Bila je to fatamorgana, ali nije joj se čuditi: prolazio je kroz dugu izolaciju koju je teško podnosio.

Otkravljivanje je ipak počelo, ali ne zbog mojih rečenica. U međuvremenu su ovuda prošle Emanuele, za koje je radio scenarija da bi preživeo, pa je Grupni portret s damom došao na Fest, da bi se stiglo na prag rehabilitacije preko scenarija za Banović Strahinju. (Kakav scenario!) Službena ponuda da uđe u umetničko veće Avala filma kao njegov član – koja je tada stigla - bila bi za njega u svakoj drugoj situaciji ponižavajuća. (Biti onaj koji se pita, to je za njega uvek i svuda jedina prirodna pozicija.) Sada se prilagodio ideji da se vrati na scenu, makar i kroz ta mala vrata. Rekao bih da je to bilo pragmatično, ako već nije bilo gordo. Ionako se u tom telu znalo ko je glavni: on. Radio sam tu s njim, otada mogu da svedočim o njemu izbliza.

Nikad ga nisam pitao ništa o Plastičnom Isusu. Kao što ga nikada nisam pitao ništa o Emanueli! Stidne stvari? Šta god, znao sam da bi za to trebala manja napetost od one koja je još bila na snazi. Nisam, drugim rečima, hteo da mu stajem na žulj. (Nisu to, uostalom, bile ni najvažnije stvari njegovog života i njegovog stvaralaštva.) On, inače, nije bio zakopčan čovek. Pomalo namrgođen, pomalo prek, svestan svoje veličine pa pomalo nadmen – ostavljao je drugačiji utisak. Da je bio prijatan za svakoga, ne baš. Ali, da je bio beskrajno učtiv, to nesumnjivo. Galantan! Sporio se sa producentima oko svakog dinara, ali on je plaćao u kafani. Kad ti dođe u kuću, neće ti doneti ništa ispod Bruta. Ne bih rekao da je voleo šalu, ali je voleo smeh. Jedino, međutim, onaj koji bi proizlazio iz nadmoći duha. Moć je voleo u svakom obliku. Prezirao je, recimo, vlast, ali je čeznuo za njenom moći. Bio je nemoćan na najbanalnijim mestima: kad mu se učini da mu neko radi iza leđa, ili da ga podriva. Tad ne bi nalazio snage da kontroliše bes. Sujeta? Kad je Šijan izašao sa Ko to tamo peva, govorio bi mi: Uzeo mi je celu vizuelnu strukturu. Ono što se obično naziva ljudskim slabostima, na velikima izgleda kao smešna beznačajnost. Sujeta! Pa šta! Baš mu je lepo stajala.

To se može reći i sada, na dvadesetu godišnjicu njegove smrti. Jednu stvar onda možda nisam dobro video: rasipao je svoj nesvakidašnji dar nemilice, i na svašta. Istina, ne samo svojom voljom. Ne bih, međutim, uzeo za tačno da je već bio umoran kad su došle Seobe. Pozvao me je da sarađujem na njima (u grupi u kojoj su bili Mihiz, Nikola Milošević, Muharem Pervić, Božidar Kovaček i Dušan Stojanović). Koja energija, koja snaga, koji zamah! Druga je priča, zašto to sve nije okončano. I u ovom torzu od filma koji je ostao dovoljno je, međutim, veličine da zaključite da niko ni pre ni posle njega nije mogao tako. Verovao je da je najbolji i najveći. Nisam imao problema sa tim: verovao sam i ja u to, zajedno sa njim, i to iskreno. Ima kod nas velikih filmova i autora, od spomenutog Šijana do Maje Miloš, ali jedini on stoji nekako poseban, i izdvojen. Patrijarh srpskog filma.

http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/patr ... _id=287675

_________________
Ivan Velisavljević


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: Skupljači perja (Petrović, 1967)
PostPosted: Mon Aug 25, 2014 2:20 pm 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6356
u ovoj kloaki u kojoj mi zivimo...


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: Skupljači perja (Petrović, 1967)
PostPosted: Mon Aug 25, 2014 5:15 pm 
Offline
User avatar

Joined: Wed Nov 07, 2007 1:00 pm
Posts: 1464
Pogledao sam restauriranu 35mm kopiju SKUPLJAČA PERJA, u Kinoteci, na svečanoj projekciji povodom dvadeset godina od smrti Aleksandra - Saše Petrovića. Pošto se, koliko shvatam iz izveštaja i prepričavanja, na okruglom stolu organizovanom tom prigodom žvatala otrcana priča o političkim progonima, i uglavnom iz intelektualne lenjosti dokazivala stara teza da su filmovi dobri jer ih komunisti nisu distribuirali po bioskopima, već slali u bunkere, o samim Skupljačima perja malo se govorilo sa zrnom analitičke soli. Nemamo pokušaj odgovora na ova stara i provokativna Ghoulova pitanja s početka ovog topika, pa evo, da u ovom skromnom forumaškom okviru počnemo od njih i malo se pozabavimo konkretnim filmom koji se, ja bih rekao: s pravom, smatra remek-delom jugoslovenske kinematografije, i predstavlja prvi restaurirani film od 80 izabranih za koje je država Srbija obećala pare.

Prvo bih rekao kako sam primetio da su neke Ghoulove zamerke po svoj prilici posledica skraćene verzije filma koja nam je dosad bila dostupna, obično u raznim video-formatima. Tako scena nagoveštenog Borinog seksa sa Đerđovom ženom, a pored bolesne bebe, dosta bolje "diše" u dužoj verziji filma, jer se tokom nekoliko sekundi nakon muvanja vide Bora i Đerđova žena na krevetu, i scena ima kakav-takav logičan kraj. Istina, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da li onda ide rez ili zatamnjenje, pa kadar u kom belim pokrovom prekriju mrtvu bebu, ali svejedno elipsa deluje mnogo prirodnije i efektnije. Može se primetiti da i na drugim mestima elipse doprinose ekonomičnom izlaganju priče. Ovo je ipak modernistički film, gde se u montaži nije išlo na konvencionalan, ravnomeran montažni ritam iz klasičnog filma: nema razvlačenja, nema zatamnjenja/otamnjenja, klasičnog strukturiranja sekvenci i scena, već je reč o fragmentiranoj strukturi, scene se nižu eliptično, svedeno, brzo, uz određene, makar zaista ne prevelike, procepe koje gledalac mora da popunjava.

Isto važi za dert Belog Bore u kafani. Kada vidite film onako kako je originalno zamišljen, ta scena ne deluje tako neritmično montirana, i ne prekida se naglo "kao maljem". Krupni planovi nisu nelogični, već deluju uravnoteženo sa drugim planovima, iako jesu upadljivii, makar je to meni i u skrnavim video-verzijama delovalo kao postupak sproveden u celom filmu: insistiranje na portretima, na ekspresiji lica, uz kontrast sa totalima ravničarskog pejzaža, sugeriše sudar ljudske drame, zasnovane na iracionalnosti čoveka koji se zbog ljubavi predaje nasilju i smrti, sa lirskom melanholijom prirode i patetikom blata. Suprotstavljanje ta dva različita plana bilo je, rekao bih, deo autorske namere, koju možemo oceniti različito, kao uspešnu ili neuspešnu, ali koja definitivno postoji. (To se može videti i iz knjige razgovora sa Tomislavom Pinterom, koji tamo, koliko se sećam, obrazlaže i upotrebu uskougaonih objektiva i difuznog svetla, kao i izbor kolorita - isprane slike sa tek povremenim živim bojama, kako bi se naglasila dinamika odnosa karaktera i ambijenta u kom žive.)

Osim toga, ne mislim da se ta scena pojavljuje prerano u filmu (negde je na trećini), niti da je nemotivisana. Boru pre toga vidimo kao impulsivnog, iracionalnog tipa bez mnogo skrupula: već u prvoj sceni ljubi Tisu u kolima, daje joj pare bez pogovora, trguje i mulja, pijanči u kafani, napada Đerđovu ženu dok ovaj pijan spava, potom na kartama prokocka sve pare, ostane i bez odela, i go do pojasa odlazi da proda televizor, dok za njim bogorada njegova supruga, vodeći sitnu decu. Ipak tu ima sasvim dovoljno razloga da kao opravdanu prihvatimo scenu u kojoj takav čovek u kafani, trešten pijan, razbija čaše šakama, krvav šeta po kafani, plače, grli pevačicu i pada u trans od pesme o lutanju drumovima na kojima postoje čak i srećni Romi.

Čini mi se, prema tome, da oprezni pokušaj tumačenja na osnovu religioznih motiva i nije neko proizvoljno i preterano učitavanje poente priče o Belom Bori. (Inače, postoji nekoherencija u prezimenu glavnog junaka: kada dođe kod sudije, proziva se Borino prezime - Pavlović; pred kraj, policija pita za Boru - Petrovića. Može biti da je fora, ali više deluje kao greška.) Čak bih rekao da ovo i nije samo priča o konkretnom palom čoveku - Bori, već o palom svetu, jednom realistički prikazanom, ali u nameri metaforičkom i mitologizovanom ambijentu, u kom je kupoprodaja sve, u kom ne postoje svetinje kojima se ne može trgovati, i u kom dominiraju nasilje i smrt. Kao nategnuto učitavanje pre mi deluje, danas skoro kanonska, interpretacija po kojoj je taj svet u stvari svet komunističke Jugoslavije - ja ne bih tako olako onemogućio Skupljačima perja da imaju i neke univerzalnije poente, jer za to daju mnogo više dokaza nego za, u osnovi banalnu, antikomunističku poruku o crnilu, naličju i bezbožništvu.

U tom smislu, komični elementi sa sveštenikom mi nisu smetali, jer su i drugi komični elementi uvedeni već ranije (uopšte, u filmu ima dosta humora, nije sve dert i čemer), recimo, u scenama kad Bora ide da proda televizor a žena ga juri i kune, pa mi se čini da veseli pop, žovijalni otac Paja što voli sve što vole i mirjani, nekako pokazuje pravoslavnu prizemnost i narodski duh te religije (o kojima je još Pavle Florenski pisao sa izvesnom naklonošću), ali i nemoć da crkva i sveštenstvo ponude neko smisleno uputstvo za život i spasenje destruktivnom Bori.

Pored svega, meni je danas ipak najzanimljivije pitanje stilske dvojakosti filma, jer Skupljači perja zaista stoje između neorealističke priče o životu Roma, koja se (pre)često tumačila kao crna slika "naličja socijalizma", s jedne, i simboličke, skoro mitske priče smeštene u egzotizovan etno ambijent, s druge strane. Kad tako gledamo Skupljače, oni postaju prilično intrigantan primer onog tipa modernističkog filmskog stila koji Balint Kovacs u knjizi Screening Modernism: Eurpoean Art Cinema 1950-1980 zove "ornamentalnim", a čiji su izvori u "nacionalnom folkloru ili u religijskom/mitološkom kontekstu", i čija je težnja da se "prikažu emocije i psihološka stanje koja se ne mogu izraziti prikazom obične stvarnosti". Smatrajući da su takvi filmovi najčešće snimani u istočnoj i Srednjoj Evropi, i da su to najvredniji doprinosi ovih regiona svetskom filmu, Kovač o njihovom "tradicionalizmu", tj. upotrebi folklornih elemenata, piše sledeće:

"Tradicionalizam u ovom slučaju ne znači puko predstavljanje folkornog okruženja, što očigledno nije modernistička specifičnost. To znači predstavljanje tradicionalnih mitova preko njihovih karakteristika koje su podložne nekoj vrsti modernističke, apstraktne, subjektivne, samosvesne i samorefleksivne stilizacije - drugim rečima, u pitanju su elementi koji se ne odnose na vezu mita i stvarnosti, već na generalne kulturne arhetipove. Refleksivni karakter ovih modernih folklornih filmova se manifestuje činjenicom da oni nemaju nameru predstaviti folklor ili tradicionalnu mitologiju kao stvarno postojeći kulturni univerzum. Oni ih predstavljaju kao izvor tradicionalnih vrednosti i obrazaca ponašanja, ukratko, bazičnih mentalnih struktura. Najčešće se razvijaju oni elementi nacionalnog folklora koji se odnose na fantazije i nesvesno."

Meni se čini da je u SKUPLJAČIMA PERJA kombinovan upravo tobož realistički, "folklorni", etnografski štimung romskog miljea, sa mitološkim i religijskim značenjima priče o dva trgovca (anđeoskim) perjem gusaka, Mirti i Belom Bori, koji se bore oko mlade devojke Tise, nazvane po velikoj panonskoj reci, koja deli Bačku i Banat (Bora i Mirta dele sela po Vojvodini vrlo slično: Borina su uglavnom u južnom Banatu, a Mirtina u zapadnoj Bačkoj i Sremu). Ideja te mitske etnografije jeste upravo da se prikažu neke bazične mentalne strukture i arhetipovi: dert, inat, srljanje u propast, čak i užitak u nesreći... Dakle, baš kao kad đavoli uđu u čoveka i vode ga u bezdan, o čemu govori moto iz Jevanđelja po Luki kojim film počinje. S tim što Isus u biblijskoj epizodi natera đavole u svinje i izleči besnog čoveka, a kod Petrovića ta vrsta mesijanskog spasenja ne postoji: Bora postaje i ubica, nestaje netragom, Mirtino telo policija pronalazi u zaleđenom jezeru, Tisa kaže policiji da nije videla Boru i da je ne zanima gde je otišao, i film se završava romskom muzikom što potcrtava tugu kišnih i blatnih predela Vojvodine kojima je film i počeo. Tako prikazan vojvođanski ambijent na taj način je naglašen, istaknut, s težnjom da se učini i autentičnim, skoro naturalističkim, ali i da se univerzalizuje, izdigne od običnog, o čemu govori baš upotreba razilčitih snimateljskih tehnika koje sam pomenuo.

Kada se posmatra u kontekstu jugoslovenskog novog filma i evropskog modernizma, Petrovićev autorski put u tom periodu vrlo je znakovit. O tome sam već pisao u prošlogodišnjem Ruskom almanahu, a povodom Petrovićeve adaptacije Majstora i Margarite, pa evo, da ponovim, i time doprinesem da ovaj topik bude sažeto izlaganje svega i svačega o Skupljačima perja, idealno za one koji mnogo ne vole da ronjaju po knjigama.

Elem, Petrovićev naredni film, Biće skoro propast sveta, bio je jedan od povoda za nastanak etikete „crni talas“, doživeo je žestoka osporavanja i nije bio ni blizu uspeha Skupljača perja, dok se nekoliko godina kasnije, tokom 1971., zahuktavao i taj čuveni „slučaj Plastični Isus“, koji će Petrovića dovesti u nemilost i naterati ga da emigrira. Petrović je, međutim, i u razvoju svoje poetike dospeo u neugodnu poziciju – od početnog, dosta radikalnog modernističkog stila iz ranih 1960-ih, u urbanim melodramama Dvoje (1961) i Dani (1963), Petrović je veći uspeh doživeo daleko klasičnijim filmom Tri (1965), da bi najveća priznanja i nagrade osvojio Skupljačima perja, koji su se odlikovali spojem etnografskog naturalizma i modernizma, tzv. ornamentalnim stilom, modernistički ispričanom, iako klasično postavljenom, pričom smeštenom u svet vojvođanskih Roma. No, Petrovićev naredni pokušaj sinteze klasične naracije i modernističkog ornamentalnog stila, prikaza stvarnosti u stilizovanoj formi kojom se teži metafori, uz naglašeniju društvenu angažovanost, pomenuti Biće skoro propast sveta (1968), nije dao tako dobre rezultate, te je Petrović morao osećati izvesnu frustriranost usled izostanka velikih priznanja kritike i publike, ali i zbog društvenih sukoba u kojima se našao. Kritičar Slobodan Novaković pisao je 1967. godine da će Petrovićev sledeći film, nakon Skupljača perja, biti veliko iskušenje za reditelja, ali i za jugoslovensku kinematografiju, jer će Petrović, zbog razvoja svog stila, morati da usaglasi „metaforičku intelektualnu strukturu sa slikovitim prikazivanjem autentične realnosti“. Čini se da je Novaković bio u pravu, ali da su i pristrasni, pomalo isključivi kritičarski zahtevi poput njegovog doprineli da iskušenja budu prevelika i da se početak sloma novog filma, u estetskom i političkom smislu, dogodi sa Biće skoro propast sveta.

U stvari, prava usklađenost "metaforičke intelektualnosti" sa "slikovitim prikazom autentične stvarnosti" dogodila se u Skupljačima perja: mnoga naredna dela jugoslovenskog novog filma, što zbog zamora poetike, što zbog naelektrisanih političkih okolnosti, mnogo su više postajali neskladne celine u kojima se "slikoviti prikaz stvarnosti" pretvorio u preteranu, grubu naturalističnost, a "metaforična intelektualna struktura" u jednosmerne političke poruke u kojima je potencijalna širina značenja bivala svesno potisnuta, što od kritičara, što od samih filmaša. Najveća šteta od takvog razvoja događaja počinjena je upravo filmovima poput Skupljača perja, koji su se počeli tumačiti kao i drugi primeri poznog novog vala u Jugoslaviji: isključivo ideološki, i to uz bavljenje njihovom (političkom) sudbinom u stvarnosti, a ne njihovim unutarfilmskim (pa i političkim) odlikama.

_________________
Ivan Velisavljević


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: Skupljači perja (Petrović, 1967)
PostPosted: Mon Aug 25, 2014 7:46 pm 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6356
Sve si napisao. Sad možemo da zakatančimo topik. :)


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: Skupljači perja (Petrović, 1967)
PostPosted: Tue Aug 26, 2014 6:05 pm 
Offline
User avatar

Joined: Wed Nov 07, 2007 1:00 pm
Posts: 1464
:)

Moraćemo još da razjasnimo ulogu Đurike, malog Roma bez nogu koji je ključan za rasplet filma, što, po mojim skromnim saznanjima, niko dosad nije primetio. Invalidska misao moraće da odgovori na to suštinsko pitanje: zašto bogalj donosi informaciju koja Boru odvodi u zločin?

Image

Image

Image

_________________
Ivan Velisavljević


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: Skupljači perja (Petrović, 1967)
PostPosted: Fri Aug 29, 2014 4:14 pm 
Offline
User avatar

Joined: Wed Nov 07, 2007 1:00 pm
Posts: 1464
Veselje, kuriozitet i zabava: ondašnja kritičarka Njujork Tajmsa, čuvena Renata Adler, potpuno zbunjena naracijom SKUPLJAČA PERJA, ali fascinirana stilom filma, u martu 1968. godine:

MOVIE REVIEW
I Even Met Happy Gypsies (1967)
Screen: Yugoslavia's 'I Even Met Happy Gypsies':Feather Traders' Lives Limned at Regency One-Eyed Bette Davis Stars in 'Anniversary'

http://www.nytimes.com/movie/review?res ... 8383679EDE

By RENATA ADLER
Published: March 21, 1968

"I EVEN MET HAPPY GYPSIES," a Yugoslav movie, in color, which opened yesterday at the Regency Theater, stars Bekim Fehmiu, a young actor who looks and behaves a lot like Jean-Paul Belmondo and who, in 1966, won the Silver Arena in Pula for his performance in "The Journey." The movie was written and directed by Alexandar Petrovic, who has made a number of documentaries, as well as "When Love Has Gone." "The Days," and "Three." "Three" was shown last year at the New York Film Festival and was awarded first prize at the Festival of Karlovy Vary.

The leading lady, Gordana Jovanovic, is a 16-year-old girl whom Petrovic found gathering feathers in the gypsy suburb of Vrsac. The film also stars Olivera Vuco, one of Yugoslavia's most popular singers and actresses and a member of the National Theater of Belgrade; and Bata Zivojinovic, who won an award at Pula for his performance as Milos in Three." Mr. Zivojinovic plays Miss Jovanovic's step-father.

The movie itself is a little hard to follow. It is about a lot of gypsies living in thatched Busiri-Vici white cream houses, in mud and color and squalor, north of Belgrade in the Panonian Plain, where they deal in goose feathers. There is some trouble over women, and feather-trading territories, and Fehmiu has a moment of existential refusal—like the halt in the run of the Long Distance Runner—when he releases feathers he has just bought from the back of a truck all over the road. There is also a knifing, and a quotation from Scripture about the evil spirit passing into some swine, who subsequently do away with themselves. But aside from people getting drunk or going back and forth from Belgrade to visit relatives, it is nearly impossible to understand the broad outline of the story without program notes.

What happens, then, is an almost pure case of being amused by some of the film without the slightest idea of what people are up to. There are some pleasant gypsy songs, Miss Vuco is a fine performer in a happy, feral way, Fehmiu narows his eyes and scrunches his cigarettes, and one has beautiful shots of landscapes and gypsies with a kind of travelogue interest. There are all those feathers, the film is a little scratched in places, and the sound is (as it has been in a number of movies lately) quite out of synchronization with the lip movements. There is a slang word, 'jok,' pronounced sort of yock, that recurs a lot and is translated in the sub-titles as "by no means."

Some parts are shot with the foreground sharp and the background blurred; others with the background sharp and the foreground blurred. The nail on Fehmiu's little finger is long—as it is in several Mediterranean countries to show that a man is not a manual laborer. There are a lot of Bosch-like groupings and lovely scenes of gypsies and horses and plains. It is a movie for watching in idle incomprehension—like sitting by the window watching what goes on on one's block, in a foreign country, in a crowded neighborhood.


I EVEN MET HAPPY GYPSIES, Written and directed by Aleksandar Petrovic Production distributed by Prominent Films. At the Rogers Theater. Broadway between 67th and 68th Streets. Running time: 94 minutes.
Bora . . . . . Bekim Fehmiu
Lence . . . . . Olivera Vuco
Mirta . . . . . Bata Zivojinovic
Tisa . . . . . Gordana Jovanovic
Father Pavle . . . . . Mija Aleksic
Cheif Non . . . . . Rahela Ferari

_________________
Ivan Velisavljević


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: Skupljači perja (Petrović, 1967)
PostPosted: Sat Nov 08, 2014 11:57 am 
Offline

Joined: Wed Nov 07, 2007 11:04 am
Posts: 29
Malo konfuzne pseudo-teorije sa Peščanika:

http://pescanik.net/snovi-o-slobodi-ili ... amerikkka/


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: Skupljači perja (Petrović, 1967)
PostPosted: Tue Nov 11, 2014 10:12 am 
Offline
User avatar

Joined: Wed Nov 07, 2007 1:00 pm
Posts: 1464
Analiza lika Tise u SKUPLJAČIMA je zapravo okej, ali ovo mahanje teorijom i povezivanje nekih bezveznih i etno-esencijalističkih Petrovićevih autobiografskih zapisa (kao da nismo znali šta su Petrović i, kasnije, Kusturica, i brojni drugi pre i posle njih, mislili o Ciganima), i stihova o crnačkoj spermi kao kiselom mleku, sa Konstantinovićevom Filosofijom palanke, Crnim panterima i Svetlanom Slapšak, deluje nategnuto i proizvoljno, jer se ispostavlja da sve to i nema baš puno veze sa filmom, a samo čitanje konkretnog filmskog materijala zapravo govori suprotno od onoga što Petrović lupeće u svom kvazipesničkom zanosu.

Istina, nije to loše kao ilustracija da umetnik može misliti jedno, a da u filmu ispadne sasvim drugo, ili da umetnikov rasizam možemo uočiti, ispitati mu poreklo i kontekst, pa čak uočiti i rasizam unutar samog dela, a da delo i dalje smatramo kanonskim (što znamo iz primera mnogo većeg Umetnika Palanke od Petrovića - Šekspira)... Doduše, ovde čak ni to nije do kraja slučaj, jer se ispostavlja da je za Skupljače perja cela ta "palanačka" priča beskorisna i da se, izvan gotovo zdravorazumskog pristupa liku Tise, ništa o filmu nije ni reklo - ali drago mi je da neko koncentrisano gleda SKUPLJAČE PERJA i pri tom čita Petrovićeve marginalne tekstove.

Inače moram priznati da sve manje razumem potrebu da se obična analiza filma, zasnovana na pažljivom gledanju, legitimiše Teorijom - iza toga stoji ideja da je istraživanje formalnih, stilskih i narativnih odlika filma nešto banalno, trivijalno, što se može oplemeniti samo pozivanjem na Velika Imena Velike Teorije. A sami ti odgovori Velike Teorije postali su takođe banalni: klasni sukobi, heteroseksualna matrica, Edipov kompleks, imaginarni poredak, Realno, razlika, napetost teksta, zatvorenost kolonijalizma itd. I onda kada se primene, ispadne: dobro, ovo za film je tačno, ali do toga smo mogli doći i bez teorije i nije jasno šta smo novo rekli time što ilustrujemo teoriju primerom iz filma (uglavnom dosta sumnjivim analogijama i natezanjem primera, ako smem da primetim).

To, naravno, ne sme biti izgovor filmolozima da ne proučavaju marksizam, psihoanalizu, dekonstrukciju i postkolonijalnu teoriju, već da te interpretativne škole primenjuju na film oprezno i samo kad ima smisla. Recimo, ako se iz filma može izvući neki novi pogled na teoriju, ili neko problematizovanje teorije, ali paušalno potezanje nekih delova filozofskih naklapanja ili teorijskih doskočica da bi se tumačio film postalo je bespredmetno.

_________________
Ivan Velisavljević


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: Skupljači perja (Petrović, 1967)
PostPosted: Tue Nov 11, 2014 10:31 am 
Offline
User avatar

Joined: Wed Nov 07, 2007 1:00 pm
Posts: 1464
"Petrovićeva preko-plotovska fantazija o slobodi, proštepana esencijalizacijom i projektivnom identifikacijom ga je ipak u Skupljačima perja odvela u beleženje jednog susreta sa stvarnošću koji je daleko dublji. To možemo videti na primeru Tise, glavnog ženskog lika. Kao Romkinja, ona je u čitavoj muškoj evropskoj svesti stecište vekovnih fantazija jer „sem seksualnih fantazmi, pokriva i područje muzike, pesme, plesa, zabave, proricanja, mističnih moći, zavođenja u njegovim krajnjim, često fantastičnim varijantama. Ukratko, ona osigurava potpunu dekulpabilizaciju muškarca u njegovim ekskurzijama iz građanskog sveta u svet divljine i nepredvidljivog.“[25] Ali, Petrovićeva Tisa je junakinja od krvi i mesa, kroz koju se tragedija težnje za slobodom stalno obija o njenu rodnu, rasnu i klasnu sputanost.

Tisa je prva osoba koju vidimo u filmu, pokisla, na sumornom vojvođanskom drumu. Bora je pita je li opet pobegla, a odgovor nikad ne saznajemo, kao ni kuda je sve u životu bila. Pre nego što je isporuči njenom očuhu Mirti, Bora je ljubi na silu uz reči: „Šta se buniš, ostaće nešto i za mladoženju“. Tisa mu to naplaćuje: „Daš mi 50 banki da kupim maramu, ova mi pokisla, propala“. Jasno je da je Bora i Mirta već svojataju i da je u njihovim očima njena sudbina vezana za jednog od ova dva muškarca, koji su moćni jer trguju perjem. Tisa želi da peva, kao Lenče, koja je svim muškarcima odnela pamet. Mirta joj to brani jer je udaje za dečaka, kome Tisa na venčanju briše nos i kojeg ubrzo odbacuje.

Bora joj se nudi u nadi da neće opet da se upusti u lutanje, ali ona je neodlučna. On ne odustaje i Mirti nudi trgovinu perjem u tri sela za Tisinu ruku. Mirta pijan otkriva da je udajom želeo da Tisu veže za kuću i iste noći pokušava da je siluje. Tisa grabi nož, a komešanje prekida njena majka. Lenče ne može da je prihvati, ali joj daje pare i šalje je u Beograd kod svog sina bez nogu sa rečima „Oće’ da propadneš, sigurno, ali idi“. U Beogradu može da čisti ulice ili da se kurva. Majka je vodi svojim rođacima po Mirtinom zahtevu. Bora je ipak nalazi i venčavaju se, ali ne znamo šta ona o tome misli. Dovlači je kod svoje žene i četvoro dece sa televizorom koji prikazuje slike Beograda. Tisa prvom prilikom beži u Beograd kod Lenčetovog sina; tamo sa njim peva na ulici. Na putu nazad u Sombor, lepotan lutkar je zavodi u kamionu i ona očigledno prihvata da njeno telo nije prevelika cena za vožnju. Ali kada i vozač pokuša da se okoristi, ona ga odbija i ne dozvoljava mu da je siluje. Dok je prebija i šutira u blatu, na lutkareve reči: „Pusti devojčicu“, on odgovara sa „Kakva devojčica, to je životinja!“ Izbacuju je kao vreću i meštani je spasavaju. Poslednji put Tisu vidimo u galeriji likova koje policija ispituje, tražeći Boru koji je ubio Mirtu. Njen odgovor je: „Ne znam gde je on, šta me se to tiče.“

Tisin položaj u romskoj zajednici i jugoslovenskom društvu je bedan. Toliko, da sa oslobođenom afro-američkom ropkinjom, Ispovednicom istine (Sojourner Truth), možemo da pitamo: Zar nisam ja žena?[26] Njen status je pre-moderan i pod-palanački, jer ona pravno nema nikakvu zaštitu, nema svojinu, nema zanat, nema prihod, udaju je dvaput i svako polaže pravo na njeno telo. Postati pevaljka bi značilo iskorak i bekstvo od službe jednom od dva muškarca ili potpunog utapanja u zajednicu. I majka i Lenče pokušavaju da je zaštite od surove metropole i lutanja. Jedino čime može trgovati je sopstveno telo, ali ona u muškom svetu ima dovoljno smelosti da odredi cenu i kupca.

Petrović joj postavlja isto pitanje koje navodi crna teoretičarka Bel Huks: Čija je ovo pica? Odgovor nije patrijarhalan: Moja.[27] U velikoj meri, ovaj odgovor je u istoriji filma izuzetno redak. Još je ređe to što Skupljači perja polažu ispit Behdel, na kojem velika većina snimljenih filmova čak i danas padaju. Trostupni test se sastoji iz pitanja: Da li u filmu postoji scena u kojoj dva ženska lika, koja su publici poznata po svom imenu, razgovaraju o nečemu drugom osim o svom odnosu prema muškarcima? Drugim rečima, da li je svet ekrana muški, u kojem je žensko samo valer i senka istog ili žene na ekranu imaju svoju subjektivnost? Uprkos svim okolnostima, Petrović nam pokazuje da je Tisa svoj čovek i da je ipak, žena!"

Rastko Novaković 08/11/2014 |
Snovi o slobodi, ili daleko je Amerikkka

_________________
Ivan Velisavljević


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: Skupljači perja (Petrović, 1967)
PostPosted: Wed Nov 12, 2014 12:35 pm 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6356
Zika Kisobranac wrote:
Analiza lika Tise u SKUPLJAČIMA je zapravo okej, ali ovo mahanje teorijom i povezivanje nekih bezveznih i etno-esencijalističkih Petrovićevih autobiografskih zapisa (kao da nismo znali šta su Petrović i, kasnije, Kusturica, i brojni drugi pre i posle njih, mislili o Ciganima), i stihova o crnačkoj spermi kao kiselom mleku, sa Konstantinovićevom Filosofijom palanke, Crnim panterima i Svetlanom Slapšak, deluje nategnuto i proizvoljno, jer se ispostavlja da sve to i nema baš puno veze sa filmom, a samo čitanje konkretnog filmskog materijala zapravo govori suprotno od onoga što Petrović lupeće u svom kvazipesničkom zanosu.

Istina, nije to loše kao ilustracija da umetnik može misliti jedno, a da u filmu ispadne sasvim drugo, ili da umetnikov rasizam možemo uočiti, ispitati mu poreklo i kontekst, pa čak uočiti i rasizam unutar samog dela, a da delo i dalje smatramo kanonskim (što znamo iz primera mnogo većeg Umetnika Palanke od Petrovića - Šekspira)... Doduše, ovde čak ni to nije do kraja slučaj, jer se ispostavlja da je za Skupljače perja cela ta "palanačka" priča beskorisna i da se, izvan gotovo zdravorazumskog pristupa liku Tise, ništa o filmu nije ni reklo - ali drago mi je da neko koncentrisano gleda SKUPLJAČE PERJA i pri tom čita Petrovićeve marginalne tekstove.

Inače moram priznati da sve manje razumem potrebu da se obična analiza filma, zasnovana na pažljivom gledanju, legitimiše Teorijom - iza toga stoji ideja da je istraživanje formalnih, stilskih i narativnih odlika filma nešto banalno, trivijalno, što se može oplemeniti samo pozivanjem na Velika Imena Velike Teorije. A sami ti odgovori Velike Teorije postali su takođe banalni: klasni sukobi, heteroseksualna matrica, Edipov kompleks, imaginarni poredak, Realno, razlika, napetost teksta, zatvorenost kolonijalizma itd. I onda kada se primene, ispadne: dobro, ovo za film je tačno, ali do toga smo mogli doći i bez teorije i nije jasno šta smo novo rekli time što ilustrujemo teoriju primerom iz filma (uglavnom dosta sumnjivim analogijama i natezanjem primera, ako smem da primetim).

To, naravno, ne sme biti izgovor filmolozima da ne proučavaju marksizam, psihoanalizu, dekonstrukciju i postkolonijalnu teoriju, već da te interpretativne škole primenjuju na film oprezno i samo kad ima smisla. Recimo, ako se iz filma može izvući neki novi pogled na teoriju, ili neko problematizovanje teorije, ali paušalno potezanje nekih delova filozofskih naklapanja ili teorijskih doskočica da bi se tumačio film postalo je bespredmetno.


Potpisujem. Ali onda moraš računati da bi veći deo nove scene kritičara/teoretičara ostao bez hleba jer se kritika prožeta Teorijom sa velikim T lakše plasira u akademskim krugovima nego kritika bazirana na "običnoj" analizi filma.

A bez akademskih krugova, nema stipendija, i ljudi nemaju od čega da žive, a nemaju gde ni da objavljuju. Stoga, ja ostajem ambivalentan prema tom trendu kod nas, naprosto mislim da je iznuđen. Ako je uvođenje Teorije cena opstanka bilo kakvog pisanja o filmu onda ta cena nije prevelika.


Top
 Profile  
 
Display posts from previous:  Sort by  
Post new topic Reply to topic  [ 14 posts ] 

All times are UTC + 1 hour


Who is online

Users browsing this forum: No registered users and 1 guest


You cannot post new topics in this forum
You cannot reply to topics in this forum
You cannot edit your posts in this forum
You cannot delete your posts in this forum
You cannot post attachments in this forum

Search for:
Jump to:  
cron

2007 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i Swiss Cultural Programme Pro Helvetia Beograd, sajt Luka Činč

Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group