novi kadrovi
srpski english
It is currently Tue Sep 19, 2017 5:53 pm

All times are UTC + 1 hour




Post new topic Reply to topic  [ 59 posts ]  Go to page Previous  1, 2, 3  Next
Author Message
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Mon Jan 30, 2017 1:42 pm 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6452
Pogledao sam TENEMOS LA CARNE Emiliana Roche Mintera, apokaliptičnu viziju ljudskog sunovrata smeštenu u ambijent ruinirane zgrade. Minterovi junaci vrlo brzo tonu u pazolinijevsko ponašanje, dakle incest i druge vidove izopačenosti, moram priznati dosta proizvoljno i bez neke jače dramske osnove a što se mene tiče i značenjskog sloja. Minterov film deluje za početak zakasnelo. Sve ovo čime on pokušava da šokira, jeste i dalje relativno gadno ali ni na jednom nivou više nije provokativno, i ovo je jedan od onih filmova koji upinju da šokiraju i što se više trude sve više liče na nešto krajnje muzejsko.

Minterov film u pojedinim deonicama nudi zanimljiv ali ni po čemu inovativan, vizuleni koncept, baziran na veštom korišćenju niskog budžeta.

* 1/2 / * * * *


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Mon Jan 30, 2017 5:07 pm 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6452
Pogledao sam TISZTA SZIVVEL Attile Tilla, izuzetno zanimljiv mađarski pokušaj da se snimi ekscentrični krimić na tragu Matthew Vaughna i Nicolasa Windinga Refna. Till u većem delu filma radi sve kako treba ali onda na nekoliko mesta pravi greške koje se na kraju ispostavljaju kao fatalne. Ne fatalne da u potpunosti obezvrede sve što je do tada izgradio, ali dovoljno ozbiljne da sve to jako devalviraju.

Attila Till nudi inovaciju u tome što je banda plaćenih ubica u njegovom filmu sačinjena od invalida koji jednim delom svoje nedostatke koriste kao prednost u borbi. Glavni junak je bivši vatrogasac u kolicima koji okuplja dvojicu autsajdera iz rehabilitacionog centra i sa njima se organizuje da nastavi sa radom za srpskog mafijaškog bosa visoke svireposti.

Till je snimio maštovit i vizuelno sugestivan film, kadriranje stvar dobru kombinaciju naturalizma i “povišenog realizma”, ali onda u nekoliko navrata kreće da iskače iz koloseka koji je sam zadao da bi u samom finišu proverbijalno “sebi pucao u noge”.

Završni preokret kvari dosta ali ne obezvređuje sve ono što je dotle u filmu bilo dobro. Međutim, svakako da dovodi u sumnju samog Attilu Tilla kao apsolutnog autora ovog filma i njegov autorski kredo.

Ovaj film će sasvim sigurno imati veliku budućnost na art house sceni, međutim, ne bi me čudilo da uskoro čujemo i za njegov holivudski rimejk.

* * * / * * * *


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Mon Jan 30, 2017 6:51 pm 
Offline
User avatar

Joined: Wed Nov 07, 2007 1:00 pm
Posts: 1466
Fado, poslednji film Carlosa Saure u muzičkoj trilogiji koju čine je još Flamenco i Tango, sastavljen je od plesača koji prate niz pesama u žanru modernog i tradicionalnog fada. Sve zvezde ove poznate portugalske muzike su tu: legende poput Amálie Rodrigues, Argentine Santos i Carlosa de Carmoa, kao i savremeni, mlađi izvođači poput Marize i Lile Downs. Šarolikost u izrazu i široko shvaćen fado, koji ide od lisabonskog, preko brazilskog, do kombinacija sa hip-hopom i elektronskom muzikom, čine od Fada film sa idejom o zajedničkom sentimentu nostalgije, bola i protesta, koji su u suštini muzičke vrste u naslovu, bez obzira na geografska ili muzikološka određenja.

Iako su neki muzičari zaista izuzetni, ne vidim razlog da se Fado smatra filmom. Za razliku od sličnih ostvarenja, poput Im Kwon-Taekovog Sopyonje (o korejskom hanu), Rebetiko Costasa Ferrisa (o grčkom rebetiku), ili Sevdah: The Bridge That Survived Mire Erdevički (o bosanskom sevdahu i bendu Mostar Sevdah Reunion), Saurin film nema nikakvu priču, i zapravo je samo serija spotova koji nalikuju na novogodišnji program ili TV-šarenicu vikendom: statičnost, pristojno i neprirodno sedenje slušalaca i umetnika, mnoge neuspele plesne tačke, uzvijanje obrvama i patetika... Čak i jedan od najvećih pesnika XX veka, Fernando Pesoa, nije učinio da mi zbog lica muzičara ponekad ne bude stvarno nelagodno.

Sve to svakako neće smetati ljubiteljima fada, po uslovom da su u bioskop otišli sa idejom da slušaju muziku, a ne da gledaju film.

_________________
Ivan Velisavljević


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Tue Jan 31, 2017 3:57 pm 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6452
Pogledao sam PERICLE IL NERO Stefana Mordinija, ekranizaciju romana Giuseppea Ferrandina. Ovaj bizarni krimić počinje maltene takashimiikeovski da bi potom prešao u domen melodrame koja uvek zadržava izvesnu dimenziju bizarnosti ali isto tako odudara od onoga kako se otvara film. Možemo slobodno reći da su Ferrandinove vizije dosta snažne i da prelazak iz jedne u drugu umnogome liči na prelazak iz filma u film.

Mordinijev rediteljski koncept je dosta sveden, jednostavan i žanrovski dosta neutralan. Vrlo je zanimljivo da su među producentima filma Braća Dardenne iako ovaj naslov nema puno veze sa njihovim "suvim" realizmom. Faktor evropske koprodukcije je umnogome oslabio utisak filma jer kretanja između Italije, Belgije i Francuske nisu do kraja uverljiva.

Da je Mordinijev rediteljski koncept konkretniju u bilo kom smeru, film bi svakako bio efektniji i imao bi jasniji fokus. Ovako ostaje tek zanimljiv i blago ekscentričan ali i sa nekoliko deonica koje vuku u pravcu italijanskog televizijskog filma.

* * 1/2 / * * * *


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Wed Feb 01, 2017 4:36 pm 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6452
Pogledao sam SLEPI PUTNIK NA BRODU LUDAKA dvodelni televizijski film Gorana Markovića, po scenariju Vuleta Žurića koji će biti spojen i izjedna prikazivan na našim filmskim festivalima. U određenom smislu, kao televizijski program, Markovićev film ima zaista niz prednosti u odnosu na ono što je RTS prikazivao. Za početak, odabir teme je osvežavajući, fokus je na Petru Kočiću, značajnom srpskom piscu o kome bi trebalo da se još više zna. Zatim, film je smešten u period Velikog rata u vreme pada Beograda po okupaciju, u duševnoj bolnici gde je Kočić boravio zbog svojih neuroloških tegoba.

Ono što se ispostavlja kao ključni problem filma koji je uspeva da prevaziđe jeste to što Petar Kočić ne uspeva da se nametne kao protagonista, niti zapravo film uspeva da se fokusira na njega pa bar da njegovu priču ispriča preko sporednih likova. Naprosto, Kočić nije dovoljno u fokusu ove priče, i u tom pogledu SLEPI PUTNIK NA BRODU LUDAKA ne uspeva da u potpunosti ispouni svoju komemorativnu funkciju. Ako tome dodamo da je Kočić u bolnici već bio u prilično teškom stanju koje je daleko od reprezentativnog, sasvim je jasno da ovako zanimljiva figura mora da dobije još neki filmski prikaz.

Drugiproblem filma je neujednačen nivo glume, pre svega ima nekoliko relativno bitnih junaka koji su slabo odigrani, pre svih su podbacili Radoje Čupić i Aleksandar Đurica, s tim što se u Đuričinu korist mora naglasiti i da su njegove scene najslabije napisane. Ostali glumci su u principu vrlo solidni a Marković je u ovom televizijskom projektu u boljoj rediteljskoj formi nego u nekim skorašnjim bioskopskim filmovima.

Izuzmemo li nedostatak Kočićevog ličnog i biografskog protagonizma kao sine qua nona ovog projekta, a što je vrlo krupan problem, Žurićev dugometražni scenaristički debi je vrlo solidno napisan, sa nekoliko dobro osmišljenih situacija, i jasnim odnosima među likovima. Za moj ukus u scenariju ima nekih "istina" koje nije bilo neophodno naglašavati na takav način, recimo da su branioci Beograda seksualno opštili sa pacijentkinjama duševne bolnice, ali to je već krivica i Javnog servisa što takve skarednosti dopušta u svom programu.

SLEPI PUTNIK NA BRODU LUDAKA naravno možemo posmatrati i kao još jednu rezigniranu priču o tome kako Srbi drže svoje umetnike u ludnici, ali ja to ipak nisam video na taj način.

U određenom smislu, kroz saradnju koju je ostvario sa mladim direktorom fotografije Đorđem Arambašićem, Goran Marković je u ovom delu napravio svoj svojevrsni kambek i otkrio format koji mu odgovara.


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Thu Feb 02, 2017 10:22 am 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6452
Pogledao sam UNDER SANDET Martina Zandvlieta i moram priznati da sam posle gledanja otišao na IMDB da proverim da li je to taj film koji je nominovan za oskara ili neka TV drama koja se isto zove. Međutim, ne, to je taj film.

UNDER SANDET je šokantno isprazan, konvencionalan u najgorem zamislivom pogledu, okoštao i dosadan film čija je jedina novost to što "lije suze" nad neprijatnostima koje su podnosili mladi nacistički zarobljenici koje su danski oslobodioci sa britanskim saveznicima terali da razminiraju zapadnu obalu Danske. Ovaj film umnogome može da se svrsta u talas novih evropskih filmova koji prikazuje kako je Nemcima bilo teško za vreme Drugog svetskog rata.

Zarobljenici jesu golobradi, ali film propušta da nam pokaže šta su radili za vreme rata, a slutim da ih Danci i Englezi nisu baš otimali iz kolevke.

Elem, Nemci kreću da raščišćavaju mine. I eto, neki stradaju, neki prežive, neki puknu pod pritiskom, neki ne, neki pokažu da su ljudi, i sve u svemu to je sve.

Kako je ovaj film privukao bilo kakvu pažnju, kako je poslat za "oskara", kako je ušao među pet, ništa od toga ne umem da objasnim. Navodno, guraju ga Nemci kao koproducenti, i po kuloarima se priča da ima jaču nemačku podršku nego TONI ERDMANN. Ne znam koliko su ove kuloarske priče istinite, ali ako bude osvojio "oskara", onda će ovo biti jedan od onih neobjašnjivih slučajeva.

* 1/2 / * * * *


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Thu Feb 02, 2017 10:53 am 
Offline

Joined: Wed Feb 01, 2017 11:15 am
Posts: 5
Kada se u filmu grupa prijatelja okupi na večeri, znamo da će izbiti nekakav pičvajz – kakav, zavisi od žanra. Ukoliko se radi o drami sa jakim elementima komedije, kao što je slučaj sa POTPUNIM STRANCIMA (Perfetti sconosciuti), zamajac sukobima najčešće daju neraščišćeni odnosi i tajne koje kriju junaci. U današnje vreme novih tehnologija, sve tajne su uredno pohranjene u mobilnim telefonima koji su, kako primećuje jedan od junaka ovog filma, postali „crne kutije“ naših života.

Pokretač radnje je, dakle, momenat u kome jedna od junakinja predloži ostalima da odigraju „igru“, u kojoj je svako od učesnika dužan da svoj telefon stavi na sto i naglas pročita sadržaj sms-a, e-maila ili bilo čega drugog što dospe na njegov telefon, kao i da se javi kada ga neko pozove i razgovor prebaci na „speakerphone“. Uz početno negodovanje, ipak svi pristaju na igru koja će ih ogoliti do koske, a gledaoce ostaviti zapitane – u kojoj meri se prijateljski i ljubavni odnosi zasnivaju na (ne)istini.

Pošto ceo film počiva na dijaloškim scenama i na konceptu produžene ekspozicije – klupko informacija se postepeno odmotava da bismo do kraja filma potpuno upoznali likove – najbitnija stvar je kojim tempom i na koji način te informacije saznajemo. Scenaristi (ekipa od čak pet članova) su vrlo spretno i promišljeno izveli celu priču, ne dopuštajući ni u jednom trenutku da gledaocu opadne pažnja ili da poneke postupke doživimo kao neuverljive.

POTPUNI STRANCI igraju i na kartu snažnog emotivnog saučestvovanja, stalno nas držeći u ambivaletnom osećanju, razapete između dve protivrečne pozicije – jedne, sa koje se saživljavamo sa likovima do te mere da počinjemo sa blagom tremom da iščekujemo da zazvoni sledeći telefon, i druge, moralno superiorne pozicije, koja dominira kako se priča bliži kulminaciji, kada iste te junake posmatramo sa dozom cinizma i ironije.

Kao što se može i zaključiti iz svega navedenog, priča ima pozorišnu postavku, te, stoga, ne treba ni očekivati bog zna kakve vizuelne bravure. Akteri pretežno sede za stolom, dok kamera beleži krupne planove. Doduše, primetan je pokušaj da se statika razbije nešto bržom montažom, što pri početku filma deluje i pomalo usiljeno. Zbog toga, ovaj film ne mora biti baš pri vrhu spiska želja za ovogodišnji FEST, jer ništa od ugođaja ne gubi i kada se ne gleda na velikom platnu.

STRANCI nisu mnogo dubok i idejno složen film, naprotiv, njegova osnovna ideja je potpuno jasna već iz samog opisa radnje. On ne zahteva tumačenje u potrazi za skrivenim značenjima, ali je zato zanimljiv, dinamičan, duhovit i sigurno će, posle gledanja, podstaći rasprave o iskrenosti, ljubavi, privatnosti, a nekima može pasti na pamet da sličnu igru pokušaju kod kuće.


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Thu Feb 02, 2017 10:58 am 
Offline

Joined: Wed Feb 01, 2017 11:15 am
Posts: 5
Iako je LOV NA DIVLJAKE (tačnije: U POTRAZI ZA DIVLJIM LJUDIMA) dobio dobre kritike, radi se ipak o prosečnom filmu. On spada u onu grupu filmskih podvala koje odaju utisak da se ne radi o svakidašnjem ostvarenju, pa se možete osećati krivim što ne prepoznajete šta je tu toliko dobro ili što vam je naprosto dosadno. Kombinujući elemente drame, avanturističke priče i komedije, reditelj ne uspeva da ih poveže na efektan način, pa je krajnji utisak neubedljiv.

Priča prati dečaka Rikija koji se, posle života u raznim hraniteljskim porodicama, obreo kod Bele i Heka, dvoje starih ljudi koji žive u izolovanoj kući u divljini, što predstavlja njegovu poslednju šansu za udomljavanje. Njega prati reputacija problematičnog klinca, pa je tako i prvi susret sa novom porodicom sav u znaku njegovog prkosa i odbijanja da igra ulogu koja mu je nametnuta. Međutim, ubrzo se Riki zbližava sa Belom, dok sa Hekom ipak ne uspeva da pronađe zajednički jezik. Posle Beline naprasne smrti, kada mu zapreti povratak u dom, Riki odlučuje da pobegne u divljinu, a stari namćor Hek ipak kreće za njim. Ceo film pratimo njihove avanture po šumama i gorama, dok se cela država alarmirala u nameri da ih pronađe i vrati u okvire sistema.

Ova priča sama po sebi nije preterano originalna, što je greh koji se može i oprostiti, ali je neoprostiv nedostatak dinamike i emocije. Odnos dečaka i starca bi trebalo da predstavlja glavni potencijal za gledaočevo saživljavanje, koje, nažalost, izostaje, jer je njihov odnos tek skiciran. Sem što se u jednom trenutku pomene kako je i Hek na neki način odbačen i nesnađen, što bi valjda trebalo da predstavlja dodirnu tačku njihovih sudbina, nema naznake zbog čega su se ova dva lika zadesila u zajedničkoj avanturi, sem pukog slučaja. Avanturistički aspekt filma takođe je mlak, nedostaje mu sama srž – uzbudljivost. Čini se kao da autor nije znao kako da iskombinuje ova dva nivoa priče – međusobni odnos protagonista i njihove pustolovine – pa je na kraju izgubio na oba.

Takođe, film se trudi da bude i vizuelno bogat, maksimalno se koristeći pejzažima netaknute prirode Novog Zelanda, ali i ovaj aspekt nije ništa ubedljiviji. Kadrovi snimljeni iz vazduha deluju kao da pripadaju televizijskim emisijima o životinjama i čini se da je njihova jedina svrha da na kratko zadive gledaoca.

Na kraju, nije mi baš najjasnije da li bi DIVLJI LJUDI trebalo da budu film za decu. Ne želim da kažem kako bi to opravdalo loše aspekte (naprotiv, problemi su u tom slučaju još veći), već da dodatno ukažem na konfuziju rediteljevih namera. Pojedini elementi, kao što je lik socijalne radnice koja progoni junake, dovedeni su do stepena karikature. Takođe, Riki bi samom svojom pojavom (buckasti, promućurni dečak u zavadi sa svetom) trebalo da veže simpatije gledalaca, ali, i pored uverljive glume dečaka koji ga tumači, nije uspeo da me osvoji do te mere da zažmurim na jedno oko i preporučim film za gledanje.


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Thu Feb 02, 2017 8:08 pm 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6452
Pogledao sam debitantski dugometražni film Daneta Komljena SVI SEVERNI GRADOVI. Reč je o izazovnom artu, čak ne ni art houseu koji umnogome preispituje naše pretpostavke o tome šta je igrani film i kako bi trebalo da izgleda. Naime, SVI SEVERNI GRADOVI je film bez narativa u klasičnom smislu, mada u nekom najširem poimanju narativa ima nekakvu radnju, zatim, to je film koji izbegava estetizaciju, faktura slike je sirova, elektronska, i konačno u pogledu idejnosti, SVI SEVERNI GRADOVI imaju određene verbalne segmente u formi voiceovera koji su krajnje relativno povezani sa onim što se dešava na ekranu. Stoga, svaki pokušaj da se ovaj film definiše ostaje nedorečen iako se na neki način, on može i prepričati, a može se i značenjski definisati.

Komljenov postupak bi se mogao smatrati radikalnim, premda bih ja pre rekao da ovo čak nije ni slow cinema pristup već no cinema pristup u kome on istovremeno, neko će reći neizvbežno, gledaočevim potrebama da dobije nekakav logičan sklop, pa makar konfabulirao, a sa druge strane tera gledaoca da se prispituje zašto je u tolikoj meri kondicioniran na fabulaciju i estetizaciju. Konačno, srtrpljenje koje gledalac ulaže u pokušaj da se sebi "objasni" šta je video jednim delom proizilazi iz toga što je ovaj film "legitimisan" učešćem na festivalima a ne odbačen kao besmislica.

Međutim, za razliku od garažnog talasa koji uglavnom biva odbacivan kao besmislica, Komljenov film ima jednu specifičnu konzistentnost i autentičan odmak od filmskih tehnika na koje smo navikli, pa u tom pogledu dobijamo barem recept za film koji nije produkciono zahtevan a eto dobija pažnju, premda naravno uvek ostaje pitanje da li je legitimitet dobio samo zbog estetike ili bi recimo i neko od naših garažera bio prepoznat da ga je finansirao fond Hubert Bals ili neka slična kuća.

SVI SEVERNI GRADOVI je film za gledaoca koji je zaista spreman da ispred sale ostavi apsolutno sve pretpostavke o tome šta je film.


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Sat Feb 04, 2017 2:06 pm 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6452
Pogledao sam SUNTAN Argitisa Papadimitropulosa, jedan od uspešnijih houellebecqovskih filmova koji nisu snimljeni po njegovoj prozi. Ovog puta reč je o spoju nekoliko njegovih opsesivnih tema sa imaginarijumom koji je takođe vrlo često tretirao.

Glavni junak je lekar srednje dobi koji odlazi da radi na grčkom ostrvu, u stanju duboke životne neostvarenosti i svojevrsnog odustajanja od bilo kakva ambicije da zdravo postavi bilo koji aspekt svog života. Iz mrtvila ga budi letnja sezona i mlada devojka koja počinje da flertuje sa njim. Stidljiva simpatija povučenog lekara pretvara se u opsesiju koja postepeno postaje autodestruktivna.

Papadimitropulsov film je jednostavan i direktan, izuzetno atmosferičan, i naizgled houellebecqovski hladan ali sa jakom elegičnom notom u tom susretu mladih i sredovečnih gubitnika. Sličan efekat imao je i Seidlov film PARADIES: LIEBE smešten u afričko letovalište, s tim što SUNTAN nije u istoj meri opterećen društvenom kritikom.

Opis grčkih ostrvskih letovališta je vrlo autentičan, i dat je ovog puta "iznutra", a glavni junaci su ispraćeni ubedljivim sporednim likovima kao što je par lokalnih "galebova". Uprkos tome štio je reč o filmu koji je nesumnjivo deo art house ponude, smatram da može da komunicira i sa širom publikom.

* * * / * * * *


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Wed Feb 08, 2017 3:42 pm 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6452
JUSTE LA FIN DE MONDE Xaviera Dolana je adaptacija pozorišnog komada Jean-Luc Lagarcea o mladom književniku koji dolazi u posetu svojoj disfunkcionalnoj porodici ne bi li im saopštio da umire, međutim ubrzo tone u njihove dugogodišnje sporove i neuroze koje su se taložile i ponovo izašle na videlo prilikom njegove iznenadne posete. Dolan je snimio film krupnih planova, visokoestetizovan i uronjen u zvučnu sliku kojom dominiraju poznate pop pesme. Podelu čine najpoznatiji francuski glumci od kojih su Vincent Cassel, Marion Cottilard i Lea Seydoux već i globalne zvezde, i prava je šteta što je Lagarceov komad nažalost previše tanak predložak da se JUSTE LA FIN DE MONDE ne svede na izuzutne "preopterećen", "prenatrpan" i nažalost vrlo tropey pokušaj da se spoji evropski art house i američki indie senzibilitet.

Dijalozi su neurotični, tako su i glumljeni a Dolanovo oslanjanje na krupne planove ponekad biva dovedeno do paroksizma. Njegov postupak je nažalost samo u tom aspektu dosledan, ostatak vremena imamo neke proizvoljne reminiscencije, premda se sećanja najčešće izgovaraju u dijalozima. Sve u svemu, uprkos velikom broju zvezda, koji je po definiciji neponovljiv, pa i fotografiji koja pokazuje određene pretenzije, JUSTE LA FIN DE MONDE ponajviše liči na neki usputni film kakvi snimaju reditelji fassbinderovskog profila.

* 1/2 / * * * *


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Thu Feb 09, 2017 1:53 pm 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6452
Pogledao sam TRESPASS AGAINST US Adama Smitha. Ovaj film je podelio kritiku, od onih kojima je efektan i zanimljiv do onih koji smatraju dan ništa gore nikada nije snimljeno. Istina je verovatno negde na sredini, ali moj utisak je među onima koji smatraju da je film dobar ali da se ne uklapa u ono što bi se očekivalo od socijalne melodrame sa ovako prestižnom podelom.

Naime, TRESPASS AGAINST US je priča o porodici engleskih čergara koji se bave sitnim lokalnim kriminalom, mahom provalama i krađama, dok ostatak vremena provode u haotičnom životu ljudi sa margine, sa dilemama slati decu u školu ili ne, seliti se negde za stalno ili ne, i dokle više sa tako nepouzdanim prihodima...

Rečju, sve su to dosta uobičajene situacije za lopove čergare, ali sa izuzetnom glumačkom podelom koju predvode Michael Fassbender i Brendan Gleeson, izuzetnom rediteljskom artikulacijom, naročito u vizuelnom pogledu koju nudi dokazani televizijski majstor Adam Smith u svom bioskopskom debiju i izvanredno napetim scenama provala i bekstava od policije, ovo prerasta u prvoklasni folky krimić o odmetnicima, ono što ljudi tvrde da su videli u filmu HELL OR HIGH WATER iako toga u njemu nema...

E sad, moguće je da kritika od ovakvog projekta očekuje nekakvog Loacha, ali TRESPASS AGAINST US je jedan od onih filmova koji ne samo da govori o nekoj marginalnoj grupi već i ta ista marginalna grupa može da ga sa zadovoljstvom pogleda. To svakako vidim kao adut ovog filma koji je ostao nepravedno potcenjen.

* * * / * * * *


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Fri Feb 10, 2017 12:50 pm 
Offline

Joined: Wed Feb 01, 2017 11:15 am
Posts: 5
Posle niza veoma zapaženih i nagrađivanih animiranih filmova kratkog metra, holandski reditelj-animator Michael Dudok de Wit napravio je dugometražni film CRVENA KORNJAČA (La Tortue Rouge), koji je i ovogodišnji kandidat za Oskara u kategoriji za najbolji animirani film.

Iako se priča bazira na već korišćenoj matrici o čoveku koji posle brodoloma završi na pustom ostrvu, film ipak ima šta da ponudi van okvira očekivanog. Pristup temi je daleko od Robinzona Krusoa, koji je verovatno prva asocijacija kada se pročita zaplet, jer nema avanture u klasičnom smislu, borbe sa prirodom, pitanja preživljavanja. Svet ovog filma više je apstraktan nego realističan, dešavanja koja posmatramo često traže dodatno „čitanje“, a gledalačko uživanje ne podstiču toliko uzbudljivi događaji, koliko emotivno-kontemplativno osećanje koje film proizvodi.

CRVENA KORNJAČA većinu kvaliteta duguje svojoj formi: sveden, a ipak veoma sugestivan vizuleni stil (izgleda kao dobra kombinacija japanskog i evropskog načina crtanja), u kombinaciji sa zvucima prirode (najčešće čujemo talase mora), odličnom muzikom i odsustvom reči, stvara atmosferu koja, posle gledanja, ostaje u sećanju kao najsnažniji utisak.

Sama priča nije mnogo složena, što se čini kao dobar izbor, jer bi možda nešto komplikovanija narativna rešenja odvukla pažnju i narušila balans između priče i atmosfere. U tom smislu, CRVENA KORNJAČA je istočnjačko delo, svedeno, a zagonetno poput nekih religijskih priča.

Zato ovaj film nije za one gledaoce kojima je dobar zaplet najbitnija stvar, ali daleko od toga da je samo za one koji uživaju prevashodno u vizuelnom. Priča filma ipak drži pažnju, a pojedini momenti, kao i sam kraj, dovoljno su “otvoreni” da mogu biti podsticajni za razne analize i tumačenja. Zbog svega pobrojanog, mislim da CRVENA KORNJAČA može jednako dobro da komunicira i sa decom i sa odraslima, što je, takođe, vrlo značajan kvalitet.


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Fri Feb 10, 2017 4:20 pm 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6452
Pogledao sam TORIL Laurenta Teyssiera, jedan od naslova u specifičnom podžanru poljoprivrednog krimića. Nažalost, Teyssierov film nije ni blizu izvanrednog Roskamovog RUNDSKOPa ali moramo iskreno priznati da ni ne stremi toj vrsti visokoestetizovanog hardkora. Ovo je film koji spava agro-krimić sa trenutnim socijalnim tenzijama, prikazuje ljude koji gube svoje zemljište i zato se okreću kriminalu.

TORIL je zanimljiv, ali je u pogledu postupka nekonzistentan. S jedne strane, želi da se bavi realizmom, makar i "povišenim" a onda se u podeli pojavljuju glumci koji ne deluje kao deo inače ubedljivog reliastičkog ansambla. Tu pre svega mislim na žrnski deo podele koje deluju kao dive u odnosu na "težake" u muškim rolama.

Isto važi i za žanrovsku mešavinu. Kriminalistički zaplet je sveden, mišićav, ubedljiv, dočim je paradoksalno socijalni deo prenaglašen, neubedljiv. Ti disbalansi sprečavaju film da postane zaista efektan i da konvertuje mnoge kvalitete u konzistentnu celinu. Teyssier je recimo reditelj koji nesumnjivo ima i mašte i tehničke kompetencije pa je samim tim šteta što taj delikatni balans nije uspeo da iznese.

Ipak, ako imamo u vidu talas filmova u kojima je najviše postigao HELL OR HIGH WATER, TORIL ima svoje mesto.

* * 1/2 / * * * *


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Fri Feb 10, 2017 5:13 pm 
Offline

Joined: Wed Feb 01, 2017 11:15 am
Posts: 5
HOUSTON, WE HAVE A PROBLEM slovenačkog reditelja Žige Virca svakako zaslužuje preporuku za gledanje na ovogodišnjem FEST-u, uprkos tome (ili upravo zbog toga) što se o njegovim kvalitetima, dometima i porukama može raspravljati.

Ovaj lažni dokumentarac oblikovan je kao teorija zavere, koja se uvek javlja onda kada čovek sebi ne može da objasni određene istorijske fenomene i događaje. Uspon i sunovrat socijalističke Jugoslavije Žiga Virc je pokušao da tumači kroz jednu takvu priču: o tome kako su naši naučnici za basnoslovnu svotu novca Amerikancima prodali program za let u svemir, koji se ubrzo pokazuje kao nefunkcionalan. Ono što se na početku činilo kao dobro sklopljen posao, ispostavlja se kao uzrok postepenog propadanja Jugoslavije, jer se Amerikanci neće smiriti dok ne naplate dug.

Privlačnost ovog filma najviše proizilazi iz komičnog sudara i nesklada između zvanične istorije Jugoslavije i Vircove teorije. Koristeći se arhivskim snimcima (koji, smešteni u novi kontekst, predstavljaju najveći izvor humora u filmu), izjavama „naučnika“, „istraživača“ i „učesnika“ događaja o kojima se govori, reditelj stvara veoma uverljivu iluziju. Virc se spretno poigrava svim konvencijama dokumentarca i taj tehnički deo možda je i najbolji aspekt filma. Sama forma stvara svet u koji bi gledalac mogao i da poveruje da priča nije do te mere suluda.

HOUSTON jeste veoma duhovit i zabavan film, ali za nas
namćore ipak ima jedan problem – nismo sigurni u kojoj se meri poenta nalazi u samom kvazi-dokumentarnom postupku, a koliko ona proizilazi iz priče. U prvom slučaju, jasna je namera da se, spajanjem jedne potpune izmišljotine i dokumentarne forme, zamagle granice između stvarnosti i fikcije i da se svaka, pa i istorijska „istina“, predstavi samo kao jedna od mogućih priča (tu poentu dodatno pocrtavaju pasaži u kojima se pojavljuje Slavoj Žižek kao svojevrsni tumač filma). To jeste jedna zanimljiva igra, ali koja se svodi ipak na ne mnogo originalno (postmoderno) shvatanje istorije. U drugom slučaju, smisao je u priči o prodaji svemirskog programa, što opet nosi sa sobom određeni problem. Da li je glavnu poentu trebalo da predstavlja „prodaja“, izneveravanje sopstvenih potencijala u zamenu za novac, ili ipak to što smo Amerima uvalili „mačku u džaku“?

U svakom slučaju, ove zamerke ne treba shvatiti kao sugestiju da se film ne gleda, već o njima treba razmišljati naknadno. HOUSTON predstavlja osveženje za kinematografiju bivše Jugoslavije i verujem da će biti vrlo interesantan publici na FEST-u.


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Mon Feb 13, 2017 5:16 pm 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6452
Pogledao sam CORKI DANCINGU Agnieszke Smoczynske. Lako mi je da zamislim ovakav film u srpskoj produkciji pre nekoh desetak godina jer je ova poetika u kojoj se mešaju žanrovi kako bi se u prvi plan istakla ljubavna priča sa pevanjem i plakanjem nešto što je recimo gajio Uroš Stojanović i neki od njegovih potencijalnih anslednika poput beokonskih favorita Vladimira Mančića i Jelene Tvrdišić.

CORKI DANCINGU ima jako atraktivan sinopsis. Na odmoru u Bugarskoj, poljski kabare-orkestar iz osamdesetih upoznaje dve morske sirene. Dovode ih u Varšavu da nastupaju u noćnom klubu i tu nastupaju problemi jer su one sirene - jedna bi da povremeno jede ljude, druga bi da postane žena.

U određenom smislu, postavka sa dve “sestre” podseća pomalo na ČARLSTON ZA OGNJENKU iako CORKI DANCINGU ima kudikamo kamerniju i radikalniju ideju. Međutim, u toj radikalnosti, Smoczynska ne razrađuje nijedan motiv u potpunosti, ali svakako da je CORKI DANCINGU najuspešniji u domenu mjuzikla, velikim delom i zato što ima dobre songove u maniru 80s popa. Doduše, nema obrada jugoslovenskih hitova koji su tada postizali velike uspehe u Poljskoj ali numere su jako dobre i pevački stilovi sirena su vrlo specifični i zanimljivi.

Drugi segment koji dosta solidno funkcioniše je melodrama. Dočim, horor aspekt ove “savremene” bajke, smeštene u blisku prošlost, ostaje ponajmanje jasan. Tom segmentu pripada i domen body horrora u kome se kreće sama transformacija junakinja i neke specifičnosti njihovih ribljih tela koje su potpuno suvišne i zapravo nikada ni ne uspevaju da zaigraju a zauzimaju i trajanje u filmu i pažnju gledalaca.

Na svu sreću, CORKI DANCINGU nema nameru da bude veliki spektakularni mjuzikl, i uprkos tome što ne znam šta je namera autora, ja ga percipiram kao jedan u osnovi “mali” film koji se samo koristi stilemama i žanrovskim rešenjima “velikih” filmova.

Otud, kao “mali” film sa zanimljivim žanrovskim ukrštanjem, ovo ostvarenje zaslužuje podršku. Ipak, mnoge nedoslednosti koje se javljaju, sumnjivo razdvajanje važnog od nevažnog itd. koja praštam ovom “malom” filmu ne bih praštao nekom “velikom”.

* * * / * * * *


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Wed Feb 15, 2017 10:24 am 
Offline

Joined: Wed Feb 01, 2017 11:15 am
Posts: 5
MANCHESTER BY THE SEA reditelja Kennetha Lonergana je sasvim dobar film iako mu ipak nešto nedostaje da bi bio odličan. Teško je reći šta je to što fali, jer je sve u ovom filmu na svom mestu i u ovogodišnjoj konkurenciji za Oskara za najbolji film predstavlja jedno od uspešnijih ostvarenja.

MANCHESTER je ozbiljna drama o Liju Čendleru, vidno deprimiranom čoveku koji radi kao domar u jednoj zgradi, a koji se, na vest o smrti svog brata, vraća u grad u kome je ranije živeo. Priča se razvija na dva nivoa koji se uzajamno prepliću. Jedan se tiče Patrika, sina pokojnog Lijevog brata, tinejdžera o kome je Li, po testamentu, dužan da se stara. Drugi, i bitniji deo, dat pretežno kroz fleš-bekove, govori o razlogu za Lijevo loše psihičko stanje. Ovaj deo reditelj postepeno dozira, da bi nas negde pri polovini filma upoznao sa samom srži problema – teškom traumom koja je od Lija napravila čoveka kakav je sad i zbog koje je on pobegao iz Mančestera.

Najveći kvalitet filma je sama priča koja, pored sve emotivno-psihičke težine koju nosi, uspeva u potpunosti da iznese teret, bez skretanja u uprošćavanje ili patetiku. Kenneth Lonergan, koji je pisao i scenario, veoma dobro razume psihološke nijanse likova i pokazuje da ume da se nosi sa kompleksnim situacijama u koje ih je smestio. On ne čini grešku koju neki manje vešti scenaristi u ovakvim slučajevima često prave – u želji da što bolje predoče tragiku lika ostaju na visokoparnoj, preozbiljnoj lestvici, pa likovi gube na životnosti. Lonergan, nasuprot tome, dobro zna da su ljudi, i posle tragedije, i dalje ljudi, pa tako u njegovoj priči ima mesta i za humor i ironiju. Takođe, odoleo je iskušenju preterano optimističnog kraja po kome bi dva glavna lika, Li i Patrik, jedan drugog „izlečili“ od trauma, što je opcija koja se, u ovakvoj narativnoj postavci, sama od sebe nametala.

Lonerganova režija nije inventivna, što njegovom scenariju verovatno i nije potrebno. Rediteljski postupak se svodi na vešto vođenje priče i dobar rad sa glumcima. Oba glavna glumca su uradila odličan posao, a naročito Casey Affleck kome je ovo možda i najbolja uloga u karijeri.

Ovaj film ipak nema ono nešto što bi vas oduševilo, što niste navikli da vidite. To je jedan konvencionalno izrežiran film, sa veoma dobrom pričom (koja ipak ostaje u okvirima očekivanog), kvalitetan i klasičan oskarovski kandidat. Iako film zaslužuje pozitivne kritike koje je dobio i svakako zaslužuje preporuku da se pogleda na ovogodišnjem FEST-u, njegov reditelj ipak ne spada u one autore koje gledaoci prepoznaju i čiji se sledeći film iščekuje sa velikom pažnjom.


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Wed Feb 15, 2017 1:46 pm 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6452
RULES DON'T APPLY je zanimljiv povratnički film za Warrena Beattyja sa kojim on ne ugrožava svoju poziciju u holivudskom panteonu, uprkos tome što u suštini to ostvarenje nije blizu njegovim klasicima. Međutim, RULES DON'T APPLY je jedan od onih filmova koji su na putu da budu sjajni zaboravili da budu dobri i padaju na prilično jednostavnim ispitima, pokazujući da je ponekad ono što uzimamo zdravo za gotovo najteže postići.

U konkretnom slučaju RULES DON'T APPLY film ima problem ritma, i naracije. Naprosto, na nivou strukture unutar scena ali i celine, Beattyjeva ideja da odustane od klasičnih konvencionalnih postavki u pogledu razgranavanja scena, i u pogledu jasnijih predočavanja protoka vremena, rezultira filmom koji ima izuzetno zanimljive i prijemčive likove koji nekakone uspeva da se "poveže" sa gledaocem. U tom pogledu RULES DON'T APPLY je školski primer koliko sama mikro-struktura narativa može uticati na gledaočevo uključivanje u film iako su sve predispozicije na nivou scenarija, i glume tu.

Moguće je kroz analizu doći do zaključka da je RULES DON'T APPLY žestoko skraćen u montaži i da je to razlog što klasicistički postavljenim scenama nije dopušteno da se u tom pravcu i razvijaju. Isto tako, ovo je očigledno film koji kombinuje operetsku melodramu sa farsom, fetišizaciju epohe sa njenom demistifikacijom, i kao takav sigurno ne podnosi velika petljanja na nivou strukture.

Jedan od osnovnih znakova strukturalnog problema jeste i to što zapravo RULES DON'T APPLY bolje funkcioniše u analizi primarnih pripovedačkih motiva nego što se oni dešifruju tokom gledanja.

Pa ipak, RULES DON'T APPLY je zanimljiv, Alden Ehrenreich se vraća u epohu neposredno posle HAIL CAESARa, Lily Collins nije imala puno prostora da pogreši a Warren Beatty je dao specifičnu emotivnost prikazu Hughesa u poznim danima.

Zanimljivo je da Alec Baldwin ponovo igra u biografskom filmu o Hughesu ali ovog puta ne igra istu ličnost. U pogledu filmografije na temu Hughesa, RULES DON'T APPLY ne uspeva da se približi ni Scorseseu, pa ni Demmeu, ali ima svoje mesto.

* * 1/2 / * * * *


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Thu Feb 16, 2017 10:07 am 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6452
Pogledao sam UNDER THE SHADOW Babaka Anvarija, britanski film koji "želi da se predstavi" kao iranski horor film. Sniman u Jordanu, na persijskom jeziku, debitantstki film Babaka Anvarija pravi jednu inovativnu estetsku odluku - bazira se na postulatima vrlo konkretne nacionalne kinematografije sa osobenim stilom i unutar te filmske fakture integriše horor elemente. U određenom smislu, ovo je zaista revolucionarno ostvarenje jer donosi obeležja jedne nacionalne kinematografije kao specifičan stil. U tom pogledu, UNDER THE SHADOW u analima žanra ali i kinematografije uopšte treba postaviti u ravan lažnog dokumentarca i sličnih svojevremeno radikalnih zahvata u kojima se direktno dekonstruiše određena forma.

Anvarijev film liči na iranski film po kadriranju, pa delimično i po načinu izlaganja teme. Međutim, u jednom trenutku prikaz žena (a one su u glavnoj ulozi) postaje preslobodan. U iranskom filmu ipak nikada žensko telo ne bi bila tako slobodno u prostoru niti bi junakinja mogla nositi odeću takvog kroja (čednu po svim standardima izuzev iranskih). Isto važi i za nedostatak ketmana u komunikaciji među junacima. Oni naprosto preotvoreno komuniciraju o svojim problemima, i to mnogo pre nego što se pojavi "đin" koji ovaploćuje njihovu unutrašnju borbu, kako iz pozicije žene, tako i iz pozicije naroda uvučenog u dug i beznadežan rat.

Kada horor element postane eksplicitan, a UNDER THE SHADOW u tom pogledu ide negde do tačke PARANORMAL ACTIVITYja, dakle slow burner je a kad stvari počnu da se dešavaju to je više namah i na kratko, onda i gubi svako svoje "iransko stilsko obeležje".

UNDER THE SHADOW nije prvi film pa čak ni prvi horor koji se oslanja na ideju rekonstrukcije filmova iz neke konkretne kinematografije, pogledajmo neo giallo naslove recimo, ili zapadne prerade J-horrora. Međutim, ovo je prvi put da se nečiji vrlo specifičan nacionalni stil koji praktično isključivo egzistira izvan žanrovskog rukopisa, aproprira. Imali smo već film A GIRL WALKS HOME ALONE AT NIGHT, u kome se govori na persijskom i aludira na Iran, ali stileme njihove kinematografije nisu ovako direktno preuzete.

Šta su motivi Babaka Anvarija teško je objasniti. Doduše, čak je i bivša Jugoslavija doživela da se izvan SRJ snimaju filmovi koji se dešavaju u njoj i pokušavaju da izgledaju kao da su u njoj snimljeni, setimo se URENEBESNE TRAGEDIJE Gorana Markovića. Tu je doduše politička namera bila potpuno jasna i čitljiva. U slučaju UNDER THE SHADOW političku nameru ne bih isključio ali ne bih na njoj ni insistirao. Otud UNDER THE SHADOW pre svega vidim kao jedan žanrovski eksces i kao stilski eksperiment koji se poigrava karakterističnim izrazom jedne nacionalne kinematografije kao stilom.

* * * / * * * *


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Mon Feb 20, 2017 12:00 pm 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6452
Pogledao sam PERFETTI SCONOSCIUTI Paula Genovesea. Reč je o polemičkoj drami starog kova prebačenoj u filmsku formu bez prevelikih intervencija i osavremenjenoj kroz temu mobilnih telefona. U svemu ostalom, ovaj film škripi od pozorišnog karaktera teksta.

Premisa je jednostavna. Grupa prijatelja se okuplja na večeri i odlučuje da naglas pročita svaku poruku koju dobije na mobilni telefon, odnosno da svaki razgovor vodi na speakerphoneu. I onda naravno usledi razotkrivanje raznoraznih mahom intimnih tajni koje nažalost vrlo retko iskoračuju iz domena seksa, preljube i sličnih senzacija. One tajne koje se odnose na nešto drugo, nažalost ne bivaju toliko razrađene kao ove prve.

PERFETTI SCONOSCIUTI je postigao veliki uspeh u Italiji, verovatno popunjavajući prostor dramedije namenjene upmarket publici. Nažalost, ovaj film ipak nema šta da pruži gledaocu koji mu se posvetio u bioskopu, i mislim da najveću budućnost može imati na televiziji.

Uživanje u ovom filmu direktno je proporcionalno gledaočevoj spremnosti da snizi svoja očekivanja od filma, ne samo u domenu sadržaja već i u domenu forme.

* * / * * * *


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Wed Feb 22, 2017 7:46 pm 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6452
Pogledao sam ДАМА ПИК Pavela Lungina, film koji je napisao sa oskraovcem Davidom Seidlerom, dobitnikom statue za KING’S SPEECH. Siedlerov predložak u ovom filmu ne nosi obeležja onoga zbog čega je bio nagrađen. ovo je sve osim precizna, strukturirana dramatizacija značajnog događaja.

Lungin je reditelj u osetljivim godinama i svoje srednje doba polako privodi kraju, a sada je snimio neo-barokni film kakve su snimali njegovi savremenici pre četvrt veka i više, bilo da je reč o Lucu Bessonu, Beineixu ili pak Darku Bajiću.

Beineix mi pada na um sa svojim filmom DIVA jer je ovde reč o rediteljima sličnih generacija koji se bave temom operske dive, a svakako da interne mahinacije unutar teatra evociraju uspomenu i na BLACK SWAN Darrena Aronofskog.

U određenom smislu upravo DIVA i BLACK SWAN mogu da se postave kao međaši između kojih se kreće ovaj film. S jedne strane tu je neobarokni rediteljski rukopis koji Lungin donosi generacijski, a sa druge tu je melodramski eksces, trilerska persiflaža i pretenzija oličena kroz odabir miljea iz skorašnjeg američkog ostvarenja.

Sam Lungin se oseća kao kod kuće u operi, on je aktivan kao reditelj i libretista, ali u samom filmu, bez namere da stavim neki predznak, ovo deluje kao izbor nekog autora kome je opera setting u koji ulazi spolja.

Sam sadržaj PIKOVE DAME, kako Puškinove kratke priče, tako i opere koju je pisao Čajkovski i koju postavljaju junaci filma, umnogome određuje sadržaj i tom priče. U tom poigravanju Lungin nije previše originalan ali njegov neobrarokni eksces u pojedinim sitacijama zbilja jeste neodoljiv.

Lungin je fasciniran operskim kućama ali i savremenom Moskvom koju želi da nam otkrije sa istim onim žarom kojim su neobaroknu reditelji prilazili Parizu osamdesetih. Konačno, sama operska predstava koju junaci postavljaju je izuzetno zanimljiva i sugestivna. Stoga i finale u kome se naravno prepliću rasplet među junacima i klimaks opere deluje vrlo efektno u svom suštinski klasicističkom konceptu.

Lunginov film ne treba otpisati zbog toga što je trashy jer upravo u tome mu je najveći adut.

Fjodor Bondarčuk je bio jedan od producenata ove prilično ambiciozne i solidno realizovane produkcije. Film nije imao veliku festivalsku karijeru do sada, ali smatram da će biti zanimljiv našoj publici koja generalno voli Lungina. Ipak, imajući u vidu eklektičnost njegovog opusa, ovo je jedan od onih filmova kojima se neće radovati kojima je OCTPOB isto što i Lungin.

* * 1/2 / * * * *


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Wed Feb 22, 2017 9:58 pm 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6452
Pogledao sam VETAR Tamare Drakulić, novi film ove autorke koja se možda ne identifikuje sa garažnim filmom per se ali operiše izvan naših mejnstrim produkcionih okvira i snima zanimljive dugometražne radove bez sredstava. U tom pogledu, VETAR je njen najkompletniji rad. Reč je o atmosferičnom niskobudžetnom filmu baziranom na zanimljivom scenariju književnice Ane Rodić.

Film se dešava na Adi Bojani i to je u proteklih godinu dana drugi film koji se zbiva baš na tom lokalitetu, uz BISER BOJANE, a ako tome dodamo i film SVI SEVERNI GRADOVI koji je sniman u tim predelima, onda se to mesto nameće kao dosta kurentna lokacija za snimanje.

VETAR nije skup film ali vizuelno je intrigantan baš zbog dobre upotrebe lokacija. Sasvim sigurno je da bi bio znatno efektniji da tumač glavne muške uloge oca zna da govori srpski nešto bolje pošto nema zanemarljiv obim dijaloga.

Šteta je kada eveidentan trud i dobre ideje bivaju kompromitovani na nekoliko krupnih nedostataka koje uvek možemo opravdati malim budžetom i alternativnom pozicijom ali baš oni na kraju sprečavaju film da prevaziđe svoja ograničenja.

Tamara Drakulić je ovim filmom pokazala da je sposobna da ih pevaziđe i nadam se da će njen sledeći film biti još zaokruženiji i bez takvih ispada.

* * / * * * *


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Fri Feb 24, 2017 3:04 am 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6452
UČITELKA Jana Hrebejka je mogao biti vrlo zanimljiv film o jednom vrlo rasprostranjenom fenomenu u socijalističkim zemljama a to je sistem razmene usluga koji je omogućavao građanima da žive mnogo bolje nego što im nude prihodi. Nažalost, UČITELKA svemu prilazi kao moralitet i od te životne navike pravi traumu i kritičnu stvar. Daleko od toga da sam zastupnik relaksiranog odnosa prema korupciji, ali UČITELKA deluje vrlo neuautentično upravo zato što toliko moralizira.

U centru priče je Učiteljica, naslovna junakinja koja se raspituje čime se bave roditelji njenih učenika i potom gradi mrežu ljudi koji joj čine usluge. Neke od tih usluga su obezbeđivanje neophodnih roba i usluga a neke su ipak i preterivanje koje i dovodi do konflikta.

Učiteljica upada u nevolje u trenutku kada krene da vrši pritisak na roditelje tako što im daje loše ocene.

Film je za početak pogrešno formatiran i koristi saslušanje na roditeljskom sastanku kao pripovedački okvir. Za tim nema potrebe i to baziranje na retrospekcijama samo razbija narativni zamajac.

Zatim, narativ u kome ni junaci a ni autori nemaju razumevanja za ovu praksu a žive osamdesetih u Čehoslovačkoj deluje potpuno apsurdno, rekao bih čak i krajnje neuverljivo. Korozija školskog sistema koja razobličuje sve njegove paradokse i idisinkrazije i podiže ih na nivo metafore krize celokupnog društva maestralno je ostvarena u filmu MAJSTORI MAJSTORI Gorana Markovića, praškog đaka. Paradoksalno, danas bi sami Česi i Slovaci imali šta da nauče baš od njega kako se pravi socijalna kritika ovog tipa.

U vizuelnom pogledu film je vešto realizovan, rekonstrukcija epohe je brižljivo ostvarena, sa izvesnom dozom fetišizma i UČITELKA ima sve predispozicije da se nametne kao zaokružen mejnstrim proizvod. Šteta što zbog navedenih nedostataka ovaj film nikada ne postaje ono što su autori nameravali da postignu, i kako nam se danas kao gotova stvar nudi.

* * 1/2 / * * * *


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Fri Feb 24, 2017 12:16 pm 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6452
Pogledao sam film EWA Haima Tabakmana. Reč je o izraelskom art house filmu koji izgleda kao parodija na art house i to verovatno nije. Sve je na jednom mestu, i realizam i brehtovština i suštinski nevešta realizacija, i velike teme i male teme. Izgleda da sam malo izašao iz forme oko širokog zahvatanja art housea pa me je pomalo iznenadilo koliko je ovo loše...


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Sat Feb 25, 2017 11:44 am 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6452
Pogledao sam novi film Bertranda Bonella NOCTURAMA. Ovaj film je verovatno mogao steći kultni status sedamdesetih kao priča o mladim anarhistima koji svojim terorističkim činom blokiraju čitav grad. Bonello se mudro opredelio da mu direktor fotografije bude Leo Hinstin, francuski snimatelj koji poslednjih godina počeo da radi sa Braćom Dowdle i snimio je jedan od najpropulzivnijih akcijaša, ali i francuski arty triler AUX YEUX DE TOUS baziran na snimcima sa CCTV kamera, i to je saradnja slična onoj koju je Volker Schlondorff imao sa Jost Vacanom.

Hinstinova fotografija je najjači adut filma jer on uspeva da maksimalno estetizuje sada već "industrijski standard" brojnih kadrova u kojima kamera prati mlade junake na urbanim lokacijama. Nažalost, ti filmovi obično imaju najveće probleme kada dođu do tačke u kojoj junaci zastanu i moraju nešto da pruže u pogledu dijaloga i sl. pa na tome Bonello pada kao i brojni debitanti iako on važi za prekaljenog francuskog autora.

Priličnu ispraznost postavke Bonello pokušava da nadoknadi kombinujući razna vremena u razvoju događaja, bez ikakve najave, ali umesto oneobičenja dobijamo mahom efekat zbunjivanja, a slično važi i za nekoliko likova koji su slični jedni drugima. Iako je Bonellova želja da napravi film koji će u estetiku repertoarskog trilera upakovati jednu levičarsku poruku, na kraju nije jasno da li je ovo film koji želi da mobiliše ili da upozori na lakoću radikalizacije.

Nažalost, plašim se da za razliku od sedamdesetih, današnja omladina nije toliko receptivna i da će do nje teško stići ovaj film, a i ako stigne neće ostaviti značajniji utisak.

U želji da bude ideološki moderan, tehnički usavršen i estetski intrigantan, Bonello je donekle postigao samo tehničku ispoliranost.

* * / * * * *


Top
 Profile  
 
Display posts from previous:  Sort by  
Post new topic Reply to topic  [ 59 posts ]  Go to page Previous  1, 2, 3  Next

All times are UTC + 1 hour


Who is online

Users browsing this forum: No registered users and 1 guest


You cannot post new topics in this forum
You cannot reply to topics in this forum
You cannot edit your posts in this forum
You cannot delete your posts in this forum
You cannot post attachments in this forum

Search for:
Jump to:  
cron

2007 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i Swiss Cultural Programme Pro Helvetia Beograd, sajt Luka Činč

Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group